Стражилово

489

СТРАЖИЛОВО. БР. 16.

190

види мртву на столу, него што га је тако грозно осрамотила, и њега и себе саму. Одриче је се .. он је про У том падоше очи му на жену, која је смотана лежала на дивану и само горко једала. За тренутак попусти бол, очајање и гњев у њему, видећи своју верну сапутницу од толико година сву сломиену, у бескрајном очајању. Али на скоро за тим успламти опет гњев у њему, да се онет мало уталожи — та његово је дете! ћутке, с прекрштеним рукама стајао је пред својом женом, пред јединим створењем на свету, које га је разумело, јер се њега тај случај тако исто тицао. Он је гледао тај голем бол, и пред тим светим, материнским болом почео је да се таложи његов гњев; он седе поред своје жене и стаде је тепшти, он, који је сам требао утехе. — Да је заборавим? рече Влајковићка. А не питаш ме, могу ли. — Ла ипак ћеш је морати заборавити, говораше Влајковић, јер другог чега нема. Осрамотила нас је, осрамотила је себе — та пред очима ми све пламти, кад помислим на срамоту њену. Не, не. Ти је мораш заборавити, као што ћу је заборавити и ја, јер у кући мојој нема више места она, која се тако заборавила. — Немој, немој, брате, да искажет ту реч, викне Влајковићка очајно, немој, ах! та ја се надам најбољем. — Да богме, ти. која еи од детинства била свагда узор женски, ти не можеш себи ни да представиш големи јаз, који сад дели тебе од те ... . несретнице, рече Влајковић горко. Твој је живот био свагда чист те ниеи ни у стању да замислиш, да баш твоје дете може тако пасти. Влајковићка није на то рекла ништа, није била у стању ; она је само горко плакала а очи њене гледале су укочене преда се. Ни Влајковић пије могао да говори. Величина њиховог бола обхрвала ихје и сувише. Тако су седели дуго, дуго. рука у руку, тако их је затекла и зора. Свећа је догорела са свим, још је мало планула,"па се угасила и она. Кад их је зора кроз незатворене прозоре опоменула на очајну садашњост устаде Влајковић и нримора жену да прилегне; он пак не може наћи сна. Кад је Влајковићка улазила у спаваћу собу, окрене се мужу своме. — Па шта да радимо ? запита га слабим гласом. — А шта да радимо после ове ноћи! одговори Влајковић. Зар мислиш, да ћеш твоју кћер загрлити још тако чисту, као што си јуче у ово доба? Ја је напуштам, нека иде стазом, коју је себи изабрала. Ја је више не познајем. — Али она је инак наше дете, твоје дете, рече

Влајковићка, па ако је и посрнула, није право да је напустимо са свим. — Пред моје очи нека више не изађе, ја је не познајем, одговори Влајковић, нека је у наручју оног, који нам је сахранио срећу. Та у његовом загрљају заборавиће она и на тебе и на мене. — Па опет не могу да је замислим тако рђаву, не могу. У срцу мом говори ми гласак, који ме храбри, који ме диже, да није тако ниско пала, као што ти мислиш. Видиш, тај ми гласак нов живот даје... — То је узалуд, све је узалуд! Ти се одупиреш замисли о свршеном чину, — ја, видиш, не могу то да чиним. Она више није достојна родитеља својих. Влајковићка није на то рекла ништа, само је горко узданула и са обореном главом ушла је у своју собу. Али опет за то није напустила сву наду, није могла, материнско осећање није јој допустило да учини то . .. И она је имала право: Драгиња је још била достојна својих родитеља. Публика, особито онај део, који је туђем злу рад и који под видом часности најгоре и жели и мисли, имао је доста посла, јер догађај са Драгињом испунио је на скоро сву варош. Многе госпође, које иначе никад нису ни улазиле у Влајковићев дућан, улазиле су сад, да мало пазаре а много да виде и да чују. Али њихове се жеље нису испуниле. Оа истом љубазношћу и учтивошћу, са којом је Влајковић са својим момцима послуживао мупггерије, послужио их је и поеле тог догађаја, и многа госпа, која је, до душе са најневинијим лицем ушла у дућан, оставила га је са прилично разувереним изразом у лицу. Ни на Влајковићу ни на спомоћницима није се могло видити ништа. Спомоћници су се и сами владали тако, и њих је дирнула грозна судба господара им. и за живу главу не би ни речицом одали нешто, нити би се упустили у разговор са муштеријама о тој ствари, ма да се где која нашла, која је онако из далека навијала на тај „чудан и жалостан случај". Из Влајковићеве куће није свет могао ништа дознати, морао се дакле задовољити својим комбинацијама, које су у смелим потезима шестариле на све стране без икаквог извесног успеха. Та свет је жељан шкандала, па ако се какав и не догоди, он га створи сам. јер га мора имати. Једина је Љубица била, која је истину слутила; али та девојка не би рекла ни ком на свету, шта зна и шта слути. Та Драгиња је била њена пријатељица! Па свет је опет дознао, у чему је ствар, ако и не одмах, него после неколико дана. А вест је до-