Стражилово

С ТРАЖИЈГОВО

, 1 т УРЕђУЈЕ ЈОБАН ГРЧИћ.

БРОЈ 18,

У НОВОМ САДУ 2. МАЈА 1885.

ГОД, I.

У НОЂИ.

а даљна брда бели дан се скрива, И тавне ноћи повија се сен; Дубрава нема, к'о да вечност снива, Потмуло хуји . . . У засенак њен По уској стази ја се будан крећем, И слушам шумор кроз дубоки мрак, И гледам земљу, окићену цвећем, И жудно пијем миришљави зрак Иред-а-мном поток вије се и краде, К'о сјајна пруга светао и чист, И баца искре на гранчице младе, На шарен цветак, на зелени лист. Веотрад.

У округ мене тишина је само, Кроз брсно граае бледи месец сја Ја блудим даље. . . ал' куда? и камо ? Нит' разум каже, нити срце зна. Почива земља, почивају људи, Осећам чисто, како дише ноћ, Ал' моје срце, али моје груди, Спокојства слатког не познају моћ Па ипак! ја бих, до зорице ране, Блудио тако по тишини тој, Слушајућ'. како дотичу се гране, И тихо шире тајни шапат свој. .. Војисдав.

Ј 0 Л Е.

!а рогљу око гранатог дуда цика и жај^тор Ту се пева, игра, свира. А песма и цикот час надвиче ситни глас танане фрулице, час се стиша, да се њени умилни звуци залелујају по сребрној месечини тихе летње вечери. Подаље мало од друштва стоје двоје чељади, па поверљиво разговарају нешто, да их нико пе чује. Он ухватио њу обема рукама за њене руке, па их снажно притиснуо. А она као да се отима. — Ја ти рекох, Тејо! рећи ће она гласније. Нусти ме сад. — Па, шта ти је поможено, што га чекаш толико? И да се врати... голаћ... зар ја нисам бољи момак од њега? — Веру сам му дала. Реч ме веже. — Ти рекла, ти и одрекла. Савета... — Пусти ме! Наједаред закликтатпе и зацикоташе девојке, а уз њих и момци:

сиикА из НАРОДНОГ ЖИВОТА. ИАПИСАО И. АДАЖОВ. — Јоле! — Гле Јола! — Јеси ти, Јоле? А откуд ти?

Чу и оно двоје име, што се у друштву амо сад спомену. Саветине руке задрхташе. Тејине се отпустише и саме. И она беше наједаред слободна, па полети к друштву. — Добар вече, браћо! викну од све радости онај, што су га сви тако гласно поздравили. Да је десет пута толико руку имао, не би се могао наједаред руковати са свима, који му у један мах пружише руке, да се рукују с њим. — Добар вече, Јоле! задрхта женски глас, па му се две руке пружише, скоро пре да га загрле, него да се само рукују. Јоле се загледа, па онда подскочи. Кликну, мислиш, срце ће му пући, па ватрено стиште цуру, што му пружила своје руке; стиште је снажно око појаса, па је заошину око себе и два и три пута, па онда је пусти, те зграби