Стражилово

579

СТРАЖШ10В0. БР. 19.

580

1Цто се твоје рубље тако журно спрема? Драгомире, сине, тебе више нема! Зар остављаш браћу, бабу, деду стара? Ко ће да' ти пева, да те разговара? Ко ће да нам прича, како лете ласте ? 0 кишици благој, да дете порасте? Па обзору жића мутан с' облак спрема Драгомире, сине, тебе више нема! Ноћ је нала тиха. . воштаница горе, У собици чујем тихе разговоре: Београд 12. аирила.

„Ј1епо, красно дете... к'о тица на грани, „Па сад да се у гроб за навек сарани, „То је жалост горка, тешка и голема" ! Драгомире, сине, тебе више нема! Пролили смо сузе, море суз& врели', Та од нас су тебе анђели отели !... Ти сад причаш боги: о небу, о свету, 0 оцу и мајки, о руменом цвету!.. Збогом, душо драга — слико пуна чара, Одлетела тицо, — срце из недари!

НИГДЕ УСПОМЕНА и: НАПИ1 -||р|@ако му право име било, не знам. Никад ^у* ; ни чуо нисам. Атом смо га сви звали: и ми деца и наши старији. Упамтио сам добро деда-Ату. А и ко га не би упамтио ! Чудан неки човек био то. Баш прави особењак. Наша кућа била у једном сокаку а његова у другом, преком сокаку. Баште нам се укрштале. Ал шта рекох! Кућа дедина! Каква кућа? Није то куће ни видело. Била то опала и јадна кућица; кућерак мали и трошан. Зидови још неолепљени, ма да је деда-Ата већ једном ногом у гробу. Крова честитог на кућици није, али је деда већ приправио покров. Ни оџака правог нема Ата на дому свом. Али зато лулу! На њу се и пуши, ако се на оџак дедин не пуши скоро никад. Ретко кад ко видио дима из Атиног оџака! Па ни зими! Ни кад је највећа мећава. Покривача на кући Атиној можда би и било каквог-таквог, да је деда-Ата млад. Покрио би он кућу! Претресао би бар покривач! Та и овај, што је сад на кући, подигао главом он. Ал кад је и кад то било? Пропао би досад још и бољи и кров и покривач. Мало том помогао и сам Ата: извлачио он коју жамљу, кад у пепелу по јаје испећи хтео. А много су и комшијска деца наудила дедаАтином покривачу. Међу њима сам ја био коловођа. Не знам баш зашто, али су коњи наши из дедине стреје увек најбољи били. Исгина била стара трска али коњи тим ватренији. Лако смо долазили до тих коња па буд-зашто. Један-двојица подигли мало трећег и овај

СВОГА. Д Е Т И Њ С Т В А. 10 свећ извлачио све по избор трску из дедине стреје. Ниска била. А деда-Ата? Шта може он! Видио је увек. Та ми смо се већином у његовој авлији и играли и трчали и вијали се. Ту нам најмилије било. Изашао би деда па би псовао. Жестио се. Хтео, богме, и повијати. Али како ће старац дете ухватити ? Чим он у потеру а ми па у нашу башту. Направили ми деру у еведри и — то нам био преки пут и к деди и од деде. Истина, добро сам упамтио, кад је отац видио ту деру. Платио ми поштено али дера је остала и — дуго је стајала. Деда-Ата дојурио, боже, до те дере. Стао на њу па у псовку. А ми дечурлија све полегали у травуљину и штир по нашој башти, па се још и смејемо. По гдекоју и вратимо деда-Ати Грдио нас деда-Ата али нас и волео! Да није нас било, ваљда би и говорити заборавио. Ретко куд одлазио он а њему још ређе ко долазио. А ми му били свакидањи гости кад време допусгило. Па и по више пута дотрчавали смо у његову авлију. Ту се играли свакојаких игара. Чак смо и коње наше и уздице и сву опрему у његовој авлији остављали. Нисмо ми увек срдили деда-Ату. Окупили смо се другдаш и лепо око деде нашег. Седили тако пред његовом кућом а он би нам онда приповедао и приповедао. Говорио нам, о чем је најлепше знао. А све из сретних својих времена. Имао и он среће! Живео и он лепо! Као момак и на гласу био! Ра^ио је мпого. Па тек, кад се оженио! Он