Стражилово
594
Суламка. Чисто, ведро свуд. Јефрем. А је-л' још дан? Суламка. Баш сунце седа сад, И последње се ласте скупљају На брегу. Камен, румен, сја, А врх Сиона, мислиш, звезда је. Јефрем. Баш као и некад — лебди пред оком... Хо! Шта је сад? Чух камен; је-л' то бат? Суламка. Ја не чух, а од мрака не видим, То коза ваљда лупну у камен? Јефрем. Е, ко је сам, па слаб, без заштите! Но Симон нам је веран пријатељ. Да живи Јоиљ, да с&м нисам слеп, Да ниси и ти, рећи, дете још, То не би нама Бен учинио Овако — ено! Чујеш неки смеј? Суламка. То дивљи голуб дречи у шуми, Јер пролеће је, чокот зелен свуд, Па голуб дош'о, гради гњездо већ И виче, ваби... Јефрем. А ти учи сад На судби своје сестре старије, Да жени није добро без мужа, Јер муж је само жени заштитник Да, ћерко моја, а ти . . . Суламка. Заштитник ? А шта ће муж ми, док је отац жив, Мој све и сва. Јефрем. Ти, дете, не знаш то, Оав славом осут, виђен. поштован — Та њега воли цар и народ вас Јеровоам се враћа с победе. . . Суламка. К'о брату му се свагда радујем И поздрављам га као сина твог, Ал сам од сеје више не иште, II нит' би им'о права. Јефрем. Шта ти знаш! Суламка (скочи брво). Сад и ја к'о да чујем неки бат.
Јефјрем. Ха, то су! Дај помози, дигпи ме! (Устане, ослањајући се на Суламку.) Суламка. Сад храбро, бабо, неће бити зла! ПРИЗОР ДЕСЕТИ. Симон, Мирјама, пређашњи. СиМОН (витлајући палицу). Е, унук ти се враћа, Јефреме, Захвали Богу! Јефрем. Тебе чув'о Бог За ову вест. — Мирјамо, дај ми га! На срце! Симон. Ујтру ћеш га љуљати На руци. Стрини ј' однет у кућу, Да повије га. — 0, па како зја, На гледи, па се баца ножицом! Јефрем. Та ја сам знао, знао, да је Бог И праведан и благ — о, Бог је благ! Почини ћерко, причај Мирјамо! Дај, пруж' ми руку, врли Симоне! (Оимон му пружи руку.) Па како? Иричај! Збори, како би? Симон. Ван чуда ништа! Суламка. Сед', одмори се! Мирјамо, причај! Јефрем. Да, говори! Мирјама. Шта? Толика срећа после тол'ко зла Онемљује. Нек прича Симон наш! Он сам, мој бранич, мудри заштитник; До престола ме одв'о и сам ствар Расправљ'о с њима! СиМОН (наслоњен на своју палицу). Ман'мо до сутра! Не ја; твој глас из срца завапи Те зачу Бог а виде мудри цар Ал' сутра! Ман'те, сутра редом све! Сад доста: ту смо ми и дете — сви. Мирјама. Већ не верујем срећном срцу свом Већ не верујем. Јадна Рахила,