Стражилово

615

СТРАЖИЛОВО. БР. 20.

616

дакле посла — не учитељска, него трговачка у селу М. После подне пошто сам свршио своју учитељску дужност са ђацима, затворим пжолу, узјашим свога коњчића и за кратко време стигнем у село М. Ту сам се преко обичаја задржао доста дуго, док сам свршио послове, ради којих бејах дошао. Остадох у механи да вечерам. Ноћ беше већ у велико освојила а ја се задржах — исто к'о и сад — при чашици, слушајући од својих сујеверних познаника разне приповетке. Једна ме је особито занимала: приповедаху, да се у развалинама оног манастира — баш куда морадох проћи—јавља дух неког старог калуђера. Свако се вече јавља, и свако вече држи литургију. Приповедали су на разне начине о томе: неки су — сељаци к'о сељаци! — тврдили, да је то био у мантији пресвучен Чивутин, који се привидно закалуђерио а кад је постао старешина манастира, отпочео је остваривати своју давнашњу жељу: харао је, крао, одвраћао од Бога хришћанске душе и зато га је Бог — кад је отишао на онај свет — осудио, да му дух вечито лута око развалина тога манастира, да држи бденија ноћу, да чати еванђеље и поје сваке ноћи свету литургију у славу господњу. Други ме опет убеђиваху, да је то био у истини прави калуђер али је учинио грех према Богу и људима: кришом је живио као венчани муж са једном девојком из села и кад му она роди дете, он га сопственим рукама удавио. Бог га је зато осудио, да му дух вечито тумара по свету, све донде, док не наиђе на изво , на коме ће испрати крваве мрље са својих руку. Такав се извор до данас нигде не нађе. Још је било различних мишљења, али се сва слагала у томе: да не идем по ноћи кући, но да останем и преноћим ту у механи. Нешто вино, које ме беше већ ухватило, а нешто и моја обична ладнокрвност спроћу таквих приповедака а нешто мало и сујета, која се у таквим приликама јавља код људи, који држе нешто мало на своје јунаштво, све то учини, да ме — чини ми се — ништа не би било у стању задржати, да ту останем. На сва њихова задржавања одлучно сам одговарао: морам ићи! Поносно узјашим своје кљусе, викнем својим пријатељима, као оно човек, кад се реши на нешто велико — збогом! И кренем се. Није дуго трајало а ја осгавим село за собом. Месечина је била дивна. Нисам дуго јахао а предамном искрсну висока гора, обрасла стародревном шумом а обасјана месечином, те изгледаше некако фантасгично. Ободох коња и наступих

на уску стазицу, која је водила кроз гору. Поред свега јунаштва, које ми улеваше у срце вино, што је било у глави и пиштољ, што стајаше за појасом, ипак кад мало дубље загазих у шуму, осетих око срца као неку хладноћу те се и нехотице прекрстих. Богме и није било шале! Већ сам наилазио на развалине манастира, о којем пре тога, слушах оне чудновате приповетке. У исти мах месец зађе за облаке. Коњ захрза и као укопан стаде. Премрех и ободох мало јаче коња али он ни маћи. Ухватих руком за пиштољ и погледах у напред. Предамном стајаше на сред пута некаква висока прилика огромне величине, дугачке своје руке опружила према мени, права сабласт. „Ко си ти?" — викнух и потегох пиштољ. У место одговора слушах, како се мој глас страховито пролама кроз гору а враћајући се, понављан хиљадама нута, кроз поноре и урвине, јечало ми је громовито у ушима поново: ко си? Опалих пиштољ: сабласт стајаше непомично а према мени опружила своје огромне руке. Скочим с' коња, дохватим се ножа али нисам могао маћи ни ногама ни рукама. Свест ми помрча а у исти мах учини ми се, као да је сабласт оживела, поче се кретати, чух јасно тежак бат њених крупних корака. Месец изађе, обасја гору и развалине старог манастира и у један мах, као неком мађијом, учини ми се, као да чујем звона, како звоне на службу божију и од оне огромне сабласти уочих јасно сада прилику стара калуђера, на њему дугачка црна мантија, седа му брада и бркови пали до појаса, обрве седе и дуге а у руци му кадионица: служио је службу божију. Стајах гологлав и нем од чуда, капу држах у руци и гледах пред собом у колико дивљу, толико и необичну слику: страховита брда са ужасним урвинама и понорима, развале старога манастира и на њима чудновату прилику седога калуђера, како се клечећи са подигнутим очима небу, тихо Богу моли, а сву ту слику обасјаваше месец својом бледом светлошћу. . . Није дуго трајало а калуђер се диже, седе на огромну једну стену, махну руком те му се ја приближих и седох до њега. „Хиљадама је година, сине — проговори а глас му је потмуло звонио — прошло од то доба али ипак ће остати нова ова приповетка, што ћу ти сад приповедити. Она садржи у себи двоје: страх и савет. Страх, да се у свету не чине више таква дела, и савет, да грешника неће никад мимоићи праведна казна Божија. Чуј дакле! Нас два брата живели смо у селу, коме