Стражилово

613

СИРОМАХ СЕЉАНИН И БОГАТА ВАРОШКИМ.

и високо, а Ја тако снгоу, Ја на земљи, а ти небу близу, Ти у сјајним дворима у зраку, Ја у мојој колеби у мраку. Куд ме зовеш, кад ја немам крила? Залуд зовеш, залуд си ми мила : Ја не могу, не смем на те гбре, ЕЈесвест би ме ухватила горе.

Него ћу ти рећи једну смелу, Можда просту ал' истину целу : Срца наша хоће да се воле Сиђи дакле ти с висина доле! Сиђи па ме никад не остави, Даћу теби неизмер-љубави, Сиђи — али ништа не понеси, — Чиста љубав ничим се не реси.

Што би злато ! Да немамо мира, Да нас злотвор ради њега дира ? Пуна срца доста нам је среће А срца нам нико красти неће. БРАТОУБИЦА. ПРИПОВЕТКА Ж. Ј. ИЛИЈ11А

В. Бранчић.

ило је већ дубоко у ноћ зашло а нас 1^, се неколицина још задржасмо код газдаТодора, пијуцкајући и разговарајући се. Газда-Тодор је стари наш пријатељ, богат газда и чувен у околини са свога поштења, у колико он, у толико више његова домаћица, која нас је у овој прилици са задовољством послуживала. Рекох: било је дубоко у ноћ зашло, али — као што је познато — стари другови, који се случајно састану, тешко се растају. Пошто смо се задовољили претресања разних „животних" пигања, започесмо приповедати сваки из своје прошлости по нешто, што је који преживео. Било је очигледаца страшних догађаја: паљевина, арања, убијства и т. д. Чуле се између нас, као простих људи, и приповетке о разним „утварима" — далеко им лепа кућа! — тек често се у приповедању чула реч: вампир, вештица. „Знате шта је!" — рече газда-Светислав — ја не верујем у вештице и вампире, али верујем у — духове. Можда вам ово изгледа мало смешно али — тако је! Ово, што ћу вам приповедати, десило се пре неколико година. Познато вам је, да сам сасвим случајно постао •грговац а за тим ово, што јесам т. ј. човек, који се ничим другим не бави, осим да му се приходи од његова имања уредно шаљу. У оно доба, кад се почиње моја приповетка, био сам прост учитељ у селу Н. Учио сам пре тога богословију и мислио, да се зађаконим, а у место тога иостадох учитељ. Као учитељ мислио сам

да се ожееим и запопим а у место тога постадох трговац и то као што видите и данас нежењен, матор бећар. Тако то у свету бива али о томе други иут! Главно је ово: још као ђак у богословији слушао сам разних приповедака о вештицама и вампирима али нисам могао нипошто веровати. Не бејах сујеверан. Све што ми се са убеђењем тврдило, ваљало је и доказати а доказа ми нико није могао поднети. Кад сам посгао учитељ, слушао сам такође од мојих сељака далеко више разних приповедака: све су биле испуњене разним сујеверицама али никад нису биле кадре дух ми помутити. Бејах слободан од тих предрасуда. Па ипак случај један изазва сасвим друкчији правац мишлења у мени. Село М. од мога села бејаше удаљено на два три сахата. Пут је био у колико занимљив дању са своје појетичке стране, у толико страшнији ноћу: висока брда, чији се врхови губе у плаветнилу небесном а окићена бескрајном шумом, страховити понори, из чије унутрашњости — кад их човек погледа дању — вечито се вије магла а ноћу обасјани месечином изгледају фантастични и страховити а на највећем су вису биле развалине старог неког манастира, о коме се проносиле чудновате приповетке — али о томе доцније. Као учитељ сам помало и трговао: прекупљивао сам жито, јечам, овас и т. д. удесном приликом од сељака по јевтину цену, да све то, опет удесном приликом, продам по скупе новце. Шта ћете! Сиротиња је кадра натерати човека на разне шпекулације. Имађах