Стражилово

663

СТРАЖИЛОВО. БР. 21.

664

Додамо ли томе још 1850 г. н. пр. после Христа, (да не узмемо садашњу годину), онда би најстарији траг причању и певању догађаја, како богови поделише свет, нашли пре 2650 г. Споменемо ли још и то, да су Хомер и Хезиод оно певали, што је у народу постојало, а верски назори о боговима могли су још много даље у прошлост досизати, онда би могли рећи, да је та прича толко стара, колко је и сам народ стар. То нас одводи у почетке људскога живота. Ми нећемо тако далеко ићи, него ћемо само то устврдити, да први део песме „Свеци благо деле" и друге песме, која то исто пева, само нешто друкчије пева нам оно исто, што се код Грка певало п р е 2 — 3000 г о д и н а. Према том би песма „Свеци блахч) деле а морала певати догађај, како богови свет поделише. А што су у нашој песми имена светитеља, које празнује наша црква, то је сасвим јасно, јер хришћански светитељи заменише старе богове, а народ је, не могући заборавити на стару своју веру, пренео својства сгарих богова на она лица, која светкује наша црква. Ми споменусмо, да су Словени некада поштовали и обожавали сва четири доба годишња, мислећи, да морају бити нека виша бића, као божаства, која стварају све оно, што собом доноси пролеће, лето, јесен и зима. Нрема том морале су светковине тим божаствима падати у оно доба године, када се догађају ове или оне природне појаве и природни производи. Грмљавина, севање муња, велике врућине падају нај-

више у лето; у то доба дакле су падале и светковине у старој вери старим боговима грмљавине, муње и велике врућине. Зими се смрзава и залеђава. И зими је дакле морало бити такових светковина. Ма да је хришћанство истискивало стару веру и поганска божаства, наш народ ипак није могао са свим напустити оно, у што је пре веровао, а то се види отуда, што је својства старих богова пренео на оне светитеље, који баш падају у оно доба, када су морале падати светковине старим поганским боговима. Богова јенестало, али је остало трага њ и х ов о му ж и в о ту. Ово нас подсећа на Американце, који су слушали о својствима Бога хришћанскога, пак су говорили, да је то онај њихов стари Бог, те хришћанскому Богу дадоше име свога Бога. Само што се код нас збило обратно, имена старих богова напустише, а примише имена хришћанских светитеља, давши им својства и моћи старих својих богова. Ово нас подсећа и на Русе, који продирући у Азију покршгавају азијске народе, али им не дирају њихове верске обичаје. У том су дакле у први мах Руси много попустљивији, јер се тим лакше задобивају покрштењаци за оно, што их мимоићи неће. Руси то знају, те им за то остављају њихове обичаје, којих се неће скоро отрести, као што се ево и ми њих са свим не отресосмо, ма да је већ преко хиљаду година прошло, од како примисмо веру Христову. (Наставиће се.)

ВИКТОР хиго

РОЈ). 26 ФЕКРУАРА 1802. У БЕСАНСОНУ УМРБО 22. МАЈА 1885. У ПАРИЗУ. Благо томе, ко доЈиект. ишви! Ишао се рашта и родити П. П. Његуш.

I. ЗА ЖИВОТА — НЛ ДОМУ. : рекрасна је дворана то у дому Виктора Ј>ТГ Хига; на први погледтаки видиш, да- у њој благује човек, који милује лепоту и красоту духовску. Дивна је то руменобојана дворана и у тој озгоре бојама прелива се скупоцепи полилеј, работа млетачка. Једно велико огледало додаје сјаја тому; на дуварих нема слике ни једне. Громорни сто-

лови са наслоном и лаке столиде бамоусове па нозлаћепе, поређане су лепо по дворани;лаке витке. столице су то па ипак појаке, да се не поломе, кад на те поседају Ожије, Ренап и остала дружба, све велики и на гласу људи, који на поседак дођу славном Виктору Хигу. Десно до те друга је дворана, исто така богаташка, проста, дувари јој подуплаћени подуплатом коже кордовске, па по тој утињене и извајане неде и разграње, по тлу доле прос-