Стражилово

665

СТРАЖИЛОВО. БР. 21.

666

трт је скуподен ћилим гобелински. Отуд улази се у трапезарију, украшену завесама зелене кадифе; из те излази се у галерију стаклену, куд узмичу дуванџије, да не сметају песницима и књижевницима у дружби тој, који не милују биљке-никотинке, дуван; на послетку још је једна повећа соба и у тој драгоцена библиотека и дивни од мрамора кип домаћина песника, ремек-работа вајарска, приказујући Хига за младости му. Ту је света, и који политику воде и који лепе вештине негују. Једни у великашком фраку, други у обичном грађанском капуту. Па опда ту су вам и оне праве слике и прилике људи са бирачких зборова из предграђа, из пивара Латинскога кварта, ноизоблачени у простим, окраћим капутићима шареним, па на њима прслуци. које само недељом облаче. Ено тамо ћерета озбиљна лика и погледа Фресине са социјалистом Лујем Бланом, бледоликим, широкоуснатим човечуљком. Ту су вам и старе и младе госпође и међ њима гостопримке домаћице, но имену госпођа Друе, познаћеш је по лепим, седим јој витицама и зуловима, ту верну другарицу славнога песника, и са њом млађана снаха песникова, удовица сина му Шарла, па удата по том за иосланика Локроа , мати Жоржа и Жане Хитове , које стари деда им онако дивно у песмама овелича. А ено тамо у крај помодног, собњег огњишта, стао старац па се леђма наслонио на венчаник лепе оплате и оквира фуруне те. Гледнеш-ли старцу у лице и на око узмеш-ли дивотну главу у њега — неће ти ни на ум пасти омалени, дежмекасти стас му и онако. што но кажу, филистарски трбух његов. Честе, седе власи, беле као снег, красе ту главу а исто така пуна брада доликује дивно лику му и облику. Величанствено сведено чело му, као да је од сребра саливено, широким борама набрано је; чело вам то претурило је многе и многе непогоде лшвота му. Јаки нос повио се од старости к устма доле а очи му онако смањале се; као какав влажан вео попао по светлуцавим зеницама, те им не разазнајеш праве боје. Очи оне, које некад огњем севаху, издају вам сад тихо, благо размишљање о старости : чини ти се, утонуле готово испод сабраних веђа својих у дубину. И тек кад несника жар осећајни ражари те их с муком хоће већма да отвори и големо чело сабере му се у неброј бора — севне из очију тих у тај мах живот и плам, за часак један и други. Благо, нежно величанство разлило се по том лицу старачком, достојно сваке части и поште, и ко уме са тог лица да чита, прочитаће с њега пуио миља добро срце у старца, жестоке битке за част и за нраво, дубиие љубави

човечанске и висока полета мисли његових и без умора силну моћ им творачку ираве душе песничке, у које огањ гори, ал до пепела не згорева ! На дому у песника свак се провађа слободно по вољи својој, без устезања и замерања. У Француза није обичај, да се гости приказују једно другом; и тек ређи и непознатији казку се дружипи по именце. Чим ко уђе унутра, помеша се сред дружине и поздравиће, кад доспе, добричииу старца песника и јавиће му се ; ал песник добро око има, те ће сваког одмах уочити и поћи му и сам у сусрет на поздравље. Са госпођама понашао се управо витешки, мал не старинском услужношћу француском: волео је на еусрет им потећи дочекујући их, а на растанку их и у руку пољубити. У разговору на посетку том радо је ћеретао, никад не биси помислио у тај мах на ону сушту збиљу у књижевним делима његовим. Умео је приноведати у друштвз г , као мало'ко; час по, на би заподео казивати што из давних времена, а памтио је и сећао се свачег као какав младић оштроуман. Досетке и причице тако је зпао речма друштву пред очи изнети, и нарочито, кад би у две у три хтео да вам прикаже коју историчку личност за времена Карла X. или за рата грађанског — да сте у исти пар чисто очима гледали особе оне пред собом. Замоле-л га госпође, да им часком прочита што — с места би старац отишао у поменуту собу своју и библиотеку, у коју иико живи осим њега не имаде приступа, па би изнео но неколико табака са собом хартије старинске, по којој он гушчијим пером написао беше што крупни слови у часових заноса свог песничког; на би стао читати то најновије чедо своје виле-певаље пуним гласом, глас би му местимице задрхтао као жица нод звуком — читао би с осећајем из дубине срца свог, те би слушалице своје исто тако у срце дирнуо и потресао. Француски, на гласу песници понајиише дела своја стихословишу оиим ионарођеним стихом им александринцем, који одговара нрилично нашем дванаестерцу. Глумци француски не милују тога стиха у глумама, ј-зр им често побија маха уметничког својом монотонијом и саставом: једни га певуцају глумећи, не би-л стиху дали колко-толко живота; други исказују стих тај сасвим као и говор обичан, на прелом стиха не пазећи, а суклад му понајвише онако из потиха гутајући. Виктор Хиго није пазио ни на једне ни на друге, кад је што својих стихова читао. Попушта он песништву право, као што и доликује, те ту чујеш и потпуни склад стиховима, али без особитог нагласка .