Стражилово

653

СТРАЖИЛОВО. БР. 21.

654

смеја се Станић а остали му живо секундираше у смејању. — Којешта! рече Стаиићка, да не умем сама, не би ти никад успео. Ето, за што ћути Драгиља! Драгиња се трже на те речи и новуче своју руку, коју је Дражић топло стиснуо. И Мара је подигла своје очи. Ноћ је већ у велико иокрила земљу, кад су се гости сетили, да им ваља ићи спавати. Са тешким уздисајем опрости-се Милић с Маром; тако је гледао у њу том приликом, да је Мара оборила очи, нагло своју руку истргла из његове и као срна отрчала за Драгињом и Станићком. — Данас ћемо као оно у Бановдима рече Дражић својој жени а ова нагло одбегне од њега. Станић је ишао за Дражићем а Самујило се љуљао и само клибио, и чисто једним оком гледао у глумиде а другим у Теофана. Кад је Милић био у својој соби, налегне се на прозор и поче гледати преда се. — Мене је оно момче научило намети, рече у себи, само што немам кога да једим. Али.... зар

имам права на то? јесам ли се одао једном речи? Је ли она бар нешто казала. што би ме могло охрабрити? Не, она је невина, она је љупка . .. али Мара! Мара је примамљива, Мара није баш тако строга, Мара .. . но опет се не могу упустити дубље, јер .. . ах, шта доиесе прилика! Доста је било суморности, треба мало и живети. Милић застане за тренутак. — Мара и Љубица, Љубица и Мара! Ко ће ми ту помоћи? Да видим, шта ће донети сутрашњи дан. Мара је за иста лепа. Ох, па како се уме смејати, па како гукати! За иста, да човека смете. А Љубица? Оиа ми је као нека светиња. на коју ја грешник, немам више права. Шта буде! Ах, Маро, Маро! После тих речи уђе Милић у собу и почне се свлачити. — Па ту је, тек само неколико корачаја удаљена, говорио је међу тим, па опет.. . Али сутра, сутра ћу да решим. Или — или. Да, и нема смиела, то платонско гукање. Ја нисам песник. . . па онет. Ах, кад би се све могло, што би се хтело!

(Наставиће се.) СУЛАМКА.

ЖАЛОСНА ИГРА У ПЕТ ЧИНОВА. ПРЕВЕО ВЛАГОЈЕ (Наетавак, НРИЗОР ТРЕћИ. Нролепа: Град Сион. Краљева одаја. Издазак деено и лево. Средина страш;н.ег призида завееама затворена Вен Јохај долази с десне стране. За и>им слуге, које носе престолну столицу.) Бен Јохај. Е добро, тако. Амо столицу; Сад ид'те — ја вам кипим гњевом сав ... ПРИЗОР ЧЕТВРТИ. Бен Јохај Сам? Сам сам. Проклет, доме Давидов! Кукавна жена! Џелат шиб'о је! На сваки удар љуто нропишта На ту да служим — лажем и даље? Да могу, као дрво сикира, Од једном да те згодим — дахн'о бих! Ал' пази! Моја жена живи још, А буде-л, умре-л: и ти с' свршио! Зна Бен. Та млађа Јефремова кћи Срдашцем њежним цара придоби! Бен зна: та цар не збори ни о чем, Суламку само спомиње. Па шта?

НАПИСАО ФРАЊА КАЈМ. БРАНЧИЋ. ) Још и та нога, Бене, на твој врат? Та сувише је било. Царица?! Обешчашћеној жени покор нов?! К'о сова нек ми око одсад бди И не збива се ништа од сада До ли, што сврши моја освета! 1°д 0 )ПРИЗОР ПЕТИ. Соломон и Мемнон (долазећи с лева). Соломон. Не, сад се ипак вараш. Ја сам чврст, И кажем, откад видех чедо то Са црном косом, оком голубљим, Тај умиљати, замишљени створ У дражи, побро, 'нако озбиљну Од оног дана, рекох, преда мном У сну и јави њезин лебди лик И навек само ову мис'о знам: Да видим њу. Мемпон. Па? Кад је видиш, шта? Соломон. Шта онда?! К'о да има слађе што!