Стражилово

677

СТРАЖИЛОВО. БР. 22.

678

кад имате једно дете, него кад узимате двоје, па сваком своје. Ја им говорим и савијам одасвуд, а они се смеше, као да веле: провидимо те, попо; на таку удицу не вата се ова риба. Тако млади па тако препредени! — Шга ће нам још, не треба нам ни ово, разлаже ми мати. — И није за тебе, вели јој муж. — Није ни за тебе, немаш ни ти шта да једеш а камо ли њега да раниш. — Маните се сад препирке, него дед да видим, које ћете од добре воље узети дете. — Ко га је родио, нек га и рани. — Нисам га ја од оца донела него у твојој кући добила. Није само моје него и твоје. — Ко зна, мудрује дрвени филозоф. Ја нећу, нећу ни ја! На га теби, узми га ти! Мени не треба, не треба ни мени — у тој препирци баци млада на мој диван дете, а момак притрча, звизну је преко очију, зграби је па је фури као трску какву кроз отворена врата на поље, истрча и сам за њом и обоје одоше свако себи у плачу и псовци. И кад је ускочила за Филипа и ондајеодлетио с њоме, и сад је одлетио. Какав почетак а какав свршетак у летењу! Ето ти, попо, још једно, ако ти је мало твојих петоро. Сирото дете. Та њима шта било било, али тешко детету! То неће ногом поћи, то ће гладно у небо одлетити. Од гакве се деце рекрутира највише анђела божијих. — Та станите, вичем ја за њима, што га мени остављате? Нисам га ја родио; али се они не враћају. Нашао се у мене нешто сулуд слуга. Сви у селу знају, да је такав а баш је из комшилука оног, где под киријом седе Филип и Дафина; могло се дакле веровати, да ће учинити сваку будалаштину и ја да бих поплашио матер или оца, викнем на слугу, још док они из моје авлије нису изашли били: — Јоцо, на ово дете, па га баци у бунар, кад тим зверовима не треба. — Одмах ћу, господине, дере се Јоца и трчи мени, да узме дете ; али камен кад се баци, натраг не враћа се сам. Камење је то, нису то људи. Ни отац ни мати не маре за претњу. Морадох по томе по полицији дете им послати. Чујем, да је иза села тај дан чекао Дафину онај газдачки син и однео је са собом, Филип је сутра дан довео другу, а дете ?! Шта би ту Соломон радио?Еј, попо, попо,

да ти је памет свих мудраца, што их има и што су били на свету, а не само Соломонова, па ти опет не би хаснила, с киме често посла имаш. Шта ту да почнеш? Зар ту није да полуди ако не човек, а оно поп. Еј појезијо сеоска, зар тако брзо и тако гадно свршаваш ?! Такав ми је свршетак љубави сеоске увек пред очима и за то не могох да се наситим сласти, што је уживах у читању приповетке П. Адамова. Приповетка је његова заиста верна слика из живота; али слика недовршена и онје имао сасвим право, што јој је крај сакрио, јер би иначе била ужасна, ужасна као ова моја, што је мало час до краја испричах. Нема веће несреће за човека од дезилузије. За то и јесте тај Адамовљев одломак савршено леп, целина би покварила цео утисак. Адамов је дакле вештачки написао Јола. Показао је, да је прави мајстор. Он је прозу венчао с појезијом и обоје их, да се у дужем животу како год не заваде, одмах у медљаним данма сахранио, и са тим трагичним моментима највеће саучешће читаочево изазвао. Јоле и Савета осташе идеали. Из обичног живота извадио је дакле Адамов само појезију и за то му је слика тако светла, тако узвишено лепа. У наше материјалистично доба то је прави нектар за осетљиво срце човечије. Ја са искреном радошћу поздрављам тога новајлију преповедача; јер мени је бар име то непознато у литератури То је популарно приповедање. То није простачко дедачење, што се обично за популаран жанр држи, то је право народно приповедање. У први мах не могох веровати, да је то новајлија. Мишљах, да то какав стари Рус пише. Учини ми се, да је то козачка приповетка. Држах, да су Јоле и Савета деца Украјине малоруске али видим, да је Јоле Србин а Савета Српкиња. И не треба се сличности чудити. Јоле је козак аустријски, и он и Савета чеда су крваве Крајине, та у Србина што је чисто српско, то је крајишничко, и ако није Адамов имао пред очима слику из Крајине, он је исту насликао. Та слика, то је приповетка са села али за вароши, за палате. То није приповетка, то јепесма с најлепшом аријом и то не обична песма једнога човека, то је песма народна; тако снажне, тако живе слике само се у народној песми налазе. Сцена код дуда на рогљу а особито онај моменат, када Јолова љубав избија као чеп на бурету, у коме најјаче вино ври, није слика, то је нешто друго, то је прави живот. Како сео-