Стражилово

СТРАЖИЛОВО. БР 22

680

ски момак исказује љубав своју, то тешко да је од Срба досад ко боље написао. Како здрав леп момак погледи своје лане, па подскочи па цикне па је стисне око паса, заошине је око себе, пусти је, оде корак два даље од ње па је мери, па онда опет скочи до ње па је стисне па опет окрене па најпосле зграби капу с главе па је завитла у вис и онда још руком одмаие као да јој каже: иди с Богом, не требаш ми више; ништа ми не треба више, ни капа ни чизма, ни долама, само кад је она моја. Тако се само може описати екстаза у љубави здрава једра момка сеоског. То је љубавна изјава Ту нема уздисања, ту нема превртања очима, ту нема облигатног падања на колена. Живо, сважно, као што је и јак момак сеоски, изјављује се љубав његова. Ту се не гуче, не оче, не сузи — ту пуца, и грми — момачки — јуначки. Кад мислиш, сад ће је раскинути, сад ћеје удавити, онда је најлепше воли. Таквом се љубавнику може веровати, да би од миља појео своју цуру. Зар ју је једаред загризао тако, да је крв лопила! Ауербахова „Тонела са угриженим образом" то је тек смиље и ковиље. Колико је Србин жешће крви од Швабе, толико му је и изјава љубави жешћа. Па како Адамов описује прилику, кад Јоле и Савета једно другом веру дају. Сасвим тако, као што бива. Ту се не куне ни очима ни срећом, ту се не призивају сви свети, ту се не покреће небо и земља.

— „Савета! Хоћемо ли увек тако заједно жети" — пита Јоле, кад је хтео да дозна мисли ли му Савета љуба бити. — Да Бог да, одговара она. Заиста мудра и хришћанска реч. — Али ја морам на јесен под пушку, па три године . . .? — И то није вечност! То је све; али то је доста. И ја што више читам ту приповетку, све се јаче питам, да ли је Адамов Србин. За чудо и презиме му је по руском кроју. Али ето Дафина Адамова из Ц. Б. та Савета, која не чека, ее на вечност, него ни да прођу три године солдачине Јолове већ две, одриче се и удаје за Теју, Српкиња је из Баната па зашто и II. Адамов не би Србин био? Али онет, да ли је то оригинал српски или посрбљена руска слика? Но ако није оригинал, онда је копија јамачно боља од оригинала. Тај не пише, тај говори, тај II. Адамов. Како ли дивно слика зору у пољу. Чисто бих, Боже мс прости, да рекнем, да то пише отац „ловчевих записника" покојни Тургењев. Тако је то све красно удешено, хармонично, све на свом месту. И реч и слог и слика и штафажа. Адамов је заиста показао, да је ваљан и филолог и психолог и сликар, права песничка душа, која скроз познаје живот на селу, но слика само појетичку страну његову. Мени јамачно оставља прозу сеоску. Здраво, брате II. Адамове; и ја коња за трку имадем, али је мој већ оронио. Напред дакле ти на младоме ждралу твоме!

И8 ПЕТРАРКИНИЈЕХ СОНЕТА.

1.

уЈе ли се нујно поп Јевање тица, Ил зеленог лишћа тихо шапутање Љетни'м повјетарцем, ил мукло мрмљање Бистрога таласа с цвјетни'х обалица; Куд идем, ђе сједим оборена лица Гледам, слушам, схваћам моје миловање Као вазда живо, ђе ми уздисање Сријета сагласјем најслађијех жица. Ах, не велим тако прије твога доба, Љупко ми говори: што лијеш ријеке Суза? Нека ти већ тамне очи сину. Што ћеш ме плакати, кад ме иза гроба Вјечност дочекала; кад ми очи, теке Зађовде, у вјечну стигоше милину!

2.

Зефир се поврће и рајско вријеме, Цвијећа и трава мила породица, Плакање славуља, цикут ластавица, Прољеће раскошно, дивоте големе. Иебо с' ведри, смију с' ливаде нијеме, Цијела природа весела је лица, Љубављу одише небо и земљица Опет жарко љуби све живинско племе. А мени се врћу све тежи уздаси, Које ми извлачи срцу из дубина Она, те му кључе на небо однесе. Узор-љепотица дражесни украси. Пјевање тичица, ћетање рудина, Негдашње милине св'јет ми већ не ресе.