Стражилово

745

момак. Није им честито ни бога назвао. Знао је он добро, шта ће таки гости у кући, у којој је девојка на удају. Сетио се Милице и својих јутрошњих речи Да неће жеља му још данас испунити се? Чисто се покајао но опет помислио: та ја се не могу ама ничем надати; нека јој сретно буде. Гости се нису брзо вратили. Зашто су дошли, знало се напред: мати Миличина допустила, да дођу просиоци кћери њеној. Дуго се старији разговарали о свему и свачему па и о просидби. Нису никако могли утврдити, јер се Илија устезао, да рекне своју последњу. Јуца је пристала па и радосна била. Напослетку устану родитељи Ранкови са проводаџијиницом и отиду а Јуца ће им поручити, ако усгреба, да још једанпут дођу, па да сврше. Милица није била у соби. Није ред, да је ту, док је не позову. Она се* дотле с Ранком на пољу разговарала. И он је чекао на пољу. Позвали су их и рекли им, шта хоће старији, знали су они и без тога све. Шта деца мисле, нису их ни питали родитељи. Старији ће знати удесити и наредити, како је најбоље а млађих је да слушају. Они немају у том речи. Не знају они, куд што иде. Гости су изашли а нису знали, на чему су. Илија их главом испратио. Још се ни вратио није а Милица је већ плакала и молила матер, да је не удају. Мати се жестила. Како се кћи усуђује рећи што против воље материне. И тога још није било! Отац је више ћутао. Премишљао је. Рекао и он неку. И пре би се окануо свега. Не предсказује му се најбоље. Милица је изашла. Отац и мати свршиће на само.

Отац ниЈе хтео пристати никако а Јуца опет навалила или за Ранка Перића или ни за ког. Чудио се Илија и крстио, шта јој је. Одупирао се, противио се, али — морао је попустити, јер Јуца потегла све и сва, да му докаже, како је ово лепа прилика. Свршили су. Милица ће се удати за Ранка Старији пристају а она мора. Рећи не сме, да неће! Сирота Милица! Бојала се, али опет ни помислити, да ће мати тако навалити. Огац је био противан; видела је то, па се нечем и надала. Гром је из ведра неба ударио, кад јој мати рекла, како је родитељска жеља, да је удаду. Даће је Ранку. Неће се тако родитељи постидити ни са зетом, па ни с пријатељем ни с пријом. Текнуло је Милицу у срцу. Не знаде ништа рећи а и не смеде. Помислила само, да сретна бити не може. Изашла из собе и горко плакала. Нек јој тако срцу одлане! Да јој је барем да каже, за кога би она пошла. Ал то не сме рећи. А отац и мати неће да увиде. И опет је сузе лила. Морала се и прибрати, јер је Јуца већ иоручила и сватови ће доћи и по други пут. Просиоци су ишли поново ка газда-Илији. И мало и велико знало је, да је Ранко испросио Милицу. Лепо је девојка даривана. Даривао је свекар јабуком и са петнаест дуката. Пољубила Милица у руку и свекра и свекрву и дар примила. Примила га, ал само је она знала, каквим срцем. Није јој мио био. Та на шт^Јој све то, кад јој највеће благо њено не даду. (Наставиће се.)

^СО-

УЗ ЉЕЉЕВЕ СТРУНЕ. ПЕСМЕ ЕРАНИСЛАВА Ђ. НУШИЂА.

ПРВА ЕИТА.

1. аглук везе из Колара Мара, Јаглук везе црним ибришимом, Јаглук везе а Београд куне; — Београде, бог те поравнио, Што ти шаљеш твоје капарџије, Капарџије, љуте арачлије, Те капаре момке за солдате,

А араче срца девојачка: Нит капаре паром, нит динаром, Већ капаре војничком шајкачом, 1 ) Нит араче гледом, нит лепотом, Већ одведу срце за драгавом. 2. Куд ћу, што ћу? Љубила сам момче ожењено,