Стражилово

753

СТРАЖИЛОВО. ВР. 24.

754

слути. да смо нешто начуле. А морам му казати, јер ће ме угушити иначе. У том уђе Машић и с њиме Лукић. — Довео сам доктора. рече Машић одмах с врата, та он као домаћи лечник и наш и наш има приступа у свако доба и не мора имати изговора као ја, што сам дошао по жену. — Врло ми је драго, рече Љубица, је л' по вољи каве? Она се двојица згледала, али на послетку, шта су знали радити. — Господин доктор од неког је доба тако тајанствен, тако закопчан, поче Даринка, да не мож' од њега дознати ама баш нипхта. Не кажем ваше докторске тајне, а, те ме се не тичу, али иначе... — Немам ја никакве тајне. правдао се Лукић. — Немате да, рече Машић који је био посвећеп у заверу, а шта је са Милићем ? — Е, то је његова тајна, рече Лукић. — А хоћете л' нам казати, ако погодимо ? запита га Даринка. — Ако иогодите, хоћу, одговори Лукић. —- Вашу руку! рече Даринка и пружи му своју руку. — Ево је, стоји; али смете само два пут погађати. — Он је, он је, ноче Дарипка нагађати, ои је у — Бечу. — Ха, ха, ха! насмеја се Лукић. Ни налик! Лли је брзо нрестао смејати се кад је погледао лица око себе. и на њима спазио, да се они њему већма смеју него он њима. А, ви знате на сигурно, рече, па хоћете да ме мучите. — Тако је, одговори Даринка. ми знамо. Он је у Раваници. — А како сте дознали ? — Е то је сад наша тајна, рече Даринка и ногледи га смешећи се. — Ко ће још с вама изаћи на крај! викне Лукић. Нема тајне која се може од вас сачувати а нема ни тајне, коју можете ви сачувати.

- Господине, то није лепо од вас, рече Љубица. — То је само освета. нримети Даринка. — Сад како му драго, прихвати Машић, тек ми знамо, а ви се тешите како знате. — За иста, мепе би занимало, да дознам, како сте дошли до те тајне, рече Лукић. Та у целој вароши не зна нико, где је Милић, осим мене. . . . — И кочијаша, који је Милића одвезао у Раваницу. доврши Даринка. — А !! викне Лукић сад ми је све јаено. То ми не би никад пало на памет. Хе мај, баш сте веште! Али, знате сад шта ? — Да чујемо, рече Даринка. — Кад већ знате све, хајдмо и ми у Раваницу, настави Лукић. Да видимо. шта ради тај пустињак. — Мисао није рђава, примети Машић и погледа своју жену. — И мени се допада, рече Даринка. Можемо одмах сутра. А ти, Љубице ? — Не знам, шта ће рећи отац, одговори Љубица. — Па ићи ћеш са мном. рече Даринка са смешном озбиљношћу, ја ћу ти бити гарде-дама. — Сад ћу ја то дознати, рече Машић и устане брзо. Идем доле госнодару Живковићу и нећу га пустити, док не допусти. Машић узме шешир и оде. За пет минута био је опет горе а с њиме и Живковић. — Хура ! кликне Машић. Господар Живковић је најбољи отац на свету. — Са госпођом Даринком — част и поштење, говорио је старац а за тим се насмеши и дода: С њоме можеш ићи као са својом матером. Сви се почеше смејати па и сама Даринка. Та Живковић је то тако доброћудно рекао, да се баш видело, да је шала. Сутра дан, нешто после ручка, седне друштво у кола и одвезе се у Раваницу. Живковић им је желио добру забаву а Даринка, поносита, што је њојзи поверена Љубица, гледала је око себе, е да ли је виде, у каквом је важном звању и ноложају.

(Наставиће си.)

С У Л А М К А. ЖАЛОСНА ИГРА У ПЕТ ЧИНОВА. НАПИСАО ФРАЊА КАЈМ. ПРЕНЕО ВЛАГОЈЕ ВРАНЧИК.

ПРИЗОР ЧЕТВРТИ. Пронена: Обала Јордана, близу Јерихона. Напред узвишена стеновита земља. Народ обојег пола стреми у гомилама Ту су и чете оружаних. Ч!ак напред стоји један трабант. Човек (покавујући на вие). Овамо, децо, држ'те на горе! Јер туда мора проћи спровод сав.

Више гласова. Да, горе, горе! Трабант. Натраг, жгадијо! Ни корак један, сад ћеш слетети! Човек. Је-л, ти то место хоћеш?