Стражилово

751

СТРАЖИЛОВО. БР. 24.

752

Љубица није на то рекла ништа, само се | неки осмех показао на лицу њеном. Она је у тај мах држала, да му је сам Милић дао средства, само да га уклони из Новог Сада, јер га држи и Љубица се поново морала насмешити — за свога супарника. Сад јој се и лице мало разведрило и весело је узела Даринку из под руке и с њоме низ басамке силазила. Доле је казала оцу да иде с Даринком у шетњу ; отац њен није имао против тога иишта и сви троје упуте се на променаду. Тамо су се нашли с Лукићем, који је на свој начин, са мало заваљеним шеширом, лагано и сам ишао по стазама. Одмах им се придружи. — Вама је за цело дуго време, рече му Даринка, кад тако лагано идете. — Још није, одговори Лукић, али ми је у изгледу. Отишао је Милић, па нећу знати, с ким ћу провести вече, то једино доба, кад се могу поред разговора мало одморити. — Збиља, а за што је отишао? запита га Даринка даље. — Да се мало разоноди, беше Лукићев одговор, — А куда? настави Даринка питање но одмах дода : ако се сме знати. — Е, то се не сме, шалио се Лукић, али није отишао у Америку. — За иста не знате? рече сад Љубица. — Ја знам, али .... поче Лукић. — Везује га реч, доврши Машић. Лукић је само климнуо главом у знак, да је тако. Сви се међу тим упутили кућерку, сели и наручили сладоледа. Па скоро па им се друштво умножило. Дошла је Стајићка са ћерком Анком, Пајић са женом, Радић са женом и у живом, веселом разговору, поред лепе музике, прошло им је брзо време. Сутра дан, Љубица је пошла баш да посети Даринку, нађе се на улици с Лукићем. У први мах хтела га је запитати, где је Милић, јер је о том мислила једнако, али кад је видела Лукића пред собом, изгубила је одважност и само се поздравила с њиме. Даринку је затекла код куће и обе се пријатељице упусте у важан разговор о најновијој моди, о журналима, о рђавим кројачима, о чудним шеширима, који се ипак носе. Мало по мало пређу и на други разговор. — Знаш, да ме мало једи Лукићев одговор, рећи ће Даринка. Рећи он нама, да нам неће да каже, где је Милић! Не што ме занима, где је он. већ што тај доктор тако шалећки одбија моје питање. —- Баш за то би требало да га приморамо, да нам каже, рече Љубица. — Да, али само како !

— Ето, твој муж нека га запита. — Неће му хтети рећи, рече Даринка машући главом. — А оно запитај га ти. — Да опет наседнем, не, не. — Онда нам не остаје ништа друго него напустити сгвар, поче Љубица па онда се нагло тргне. Ово је још боље, рече живо, знам фијакер, на ком је отишао. Још ћу данас послати шегрта, да запита кочијаша. — Ха, то је добро, рече Даринка радосно, ала ћемо онда једити тог јогунастог доктора. Али не шегрта, ево нек иде наша девојка, па ћемо дознати одмах. Шта да чекамо. док одеш кући! Даринка дозове служавку а Љубица рече овој, да иде на пијацу и да запита фијакера — она га опише, каже му и број, — камо је јуче одвезао господина Стојана Милића, уредника „Заточника". Служавка оде а обе пријатељице нестрпљиво су чекале, да се врати. После четврт сата врати се служавка, рече, да је нашла кочијаша, али да овај не зна, како се зове манастир. Толико је само рекао, да су прошли преко Венца. да су прошли кроз Ириг и да су савили десно у неки манастир. Служавка и.зађе опет напоље. — То је Раваница, рече Даринка, знам, то је исти пут, војим смо ишли, кад је било Драгињино венчање. — Е, баш је добро, рече Љубица. Сад да се чинимо и неиеште и Лукића тек из далека да дирнемо. Питаћемо га опет, то јест, питај га ти, па ћемо бајаги нагађати — Само кад смо постигле што смо хтеле, радовала се Даринка, знам, да ми је лакше. — Тако је и мени, помислила је Љубица у себи али није казала ништа. На скоро за тим била је Даринка сама а Љубица се журила кући. Случајно се опет нашла на улици с Лукићем и кад му се на поздраву захвалила, лебдило је неко мало, подругљиво смешење на њеним уснама. Лукић је погледи по ново а на лицу му се изражавало неко чуђење. — ЈПта то мора бити с госпођицом Љубицом? запита самог себе, чини ми се, као да ми се смеје. Хајд, ваљда ћу дознати. Неколико дана за тим дође Даринка Љубици на цело после подне; Машић ће пред вече већ доћи по њу. Љубица је спремила лепу ужину, наравно, каву, и пријатељице су се опет упустиле у најпријатније разговарање. — Лукић још не зна, да ми знамо, где му је пријатељ, рече Даринка у току разговора, ма да