Стражилово

749

СТРАЖИЛОВО. БР. 24.

10. Наишао Ербез на наше седо, На наше село. Ма малено! Коња му вода, Анче девојче, Анче девојче, Ој медено! Анум Анче, џанум Анче, Гел бана, ђестим јаврим ! 8 ) Тутун се пуши из узун-луле, Тутун се пуши, Тутун гаси, Пашине мисли, као дим се вије,

Из

Анче их вија, Он њу пази! Анум Анче, џанум Анче, Гел бана, ђестим јеврим! Окај се, пашо, и ја сам гледао, Анче девојче, Ој медено. И ја сам гледао, скупо ме стаде, Парлог ми оте, Што имадо ! Анум Анче, џанум Анче, Гел бана, ђестил јаврим! ,Србадије" 1885.

') Војничка капа. 2 ) Штета. 3 ) Леии. 4 ) Огртач Туркиња. 3 ) Кта — боја. Хармеске робиње њом боје нокте, као украе. 6 ) Бела чадра, којом ее скрива лице. ') Жена на селу, која се разуме у травама и врачању. 8 ) „Оди к' мени, бела голубице." тл/гл/М^ЗХкГ^Ј 4 .РЈ- ј-Ј^ РАЗНИ ПУТЕВИ. ПРИПОВЕТКА МИЛАНА САВИЋА. (Наставак.) XX. говорити него у шали.

Јамишљено је седила Љубица у својој соби оног Јр) дана, кад је Милић отпутовао а није се с њоме ■^ни опростио. Премишљала је свакојако, шта може бити повод, што се Милић тако чудновато понашао. Прва мисао била јој је, да богме, оно писмо, што је њојзи пре неког времена писао Костић. Сетила се и тог, како је у шали споменула Милићу, да се не би срдила, ако би јој Костић још које писмо писао, а да јој се временом може и допасти. Онда није мислила, да ће Милић тим речима подметати други значај, нег што им је она дала. Она се само радовала, што се Милић надурио, јер је у том изразу приметила, да није равнодушан према том призору и према њеним речима. Али зар је могла мислити, да ће он ту ствар тако озбиљно узети ? По ново се морала насмешити, кад се сетила целе појаве, ма да јој иначе ни најмање није било до смеја. Сад, да како, сад мисли друкче о том, и да је знала, да ће се он срдити, не би му ни на који начин показала била Костићево писмо. Па опет — добро је, што га је показала и што је оно рекла, јер тако је бар показао Милић, како мисли о њој. И сад ма да је била снуждена, поче јој срце живље играти у грудима. — За што се Милић срди? говорила је себи. За цело што није равнодушан према мени, јер иначе шта би га могло узрујати писмо, коме нисам ни сама никакве важности приделила. Да сам се бар с њиме могла састати још једаред, повела бих већ реч о том писму и казала бих му, да га сматрам као детињарију, о којој се и не може друкче

Он би се онда мало тргао, можда би говорио, да није био ни најмање узрујан, рекао би ми, да нема права плести се у моје личне ствари, да сам велика девојка и шта још не би све говорио .... Но, чим се састанем с њиме, повешћу опет разговор о том, баш да видим, како ће се владати; али пре тога мора бити кажњен, што се дурио и што је отишао без с богом и без опроштаја. Како само да га казним ? Да се мало и ја дурим или да га једим, што је такав ? Можда би добро било, да се чиним и невешта, као да се није десило ништа или као да нисам ни приметила, да је расрђен. Ах, не бих се могла дуго претварати ! Дан је већ прилично отишао на мањак а Љубица је још једнако премишљала о начину, како да казни Милића, кад јој у собу уђу Машић и Даринка, да је поведу у шетњу. Љубица је пристала одмах, јер је осетила, да су јој шетња и забава од потребе. — Данас свира војничка музика на променади, рече Даринка, па ће бити много света. — На сваки начин, дода Машић, треба да се мало прођемо. Ја говорим у једно из себичног повода, јер од кад нам је отишао Костић а данас и Милић, имамо у редакцији више посла него иначе. — Како ! Зар је Костић отишао ? запита Љубица мало зачуђено. — Да, одговори Машић, Неки непознати добротвор, кића, даје му припомоћ да је врло племенито и Костић је заслужио припомоћ, ваљан је и вредаи.

отишао је у Пешту. тако сам чуо од Лусврши свој науку. То