Стражилово

797

СТРАЖИЛОВО БР. 25

798

СТРЕЉАНИ.

III.

а слика, то је тек рефлекс оним сликама.

' које ће тек доћи .. . Мени није цељ, да сликам оне грозне, оне страховите моменте, кад се извршује такав чин Не, то остављам другима. Изводећи ове појаве, мене је руководила мисао: да нацртам само психолошку борбу лица, који су за живота клали, палили, убијали; борбу, која се огледа у изразу лица, у потон>ем пламену скоро угашеиих очију, и то у часу, кад стоје поред отвореног гроба, кад гледе своје вечно боравиште. Ја сам поделио у две групе ове моје — хајд' да их назовем — студије; ма да носе на себи облик фељетонистички. У првој су: Стрељани , у другој: код аосљедње иолицијске власти. Што сам прво изнео Огрељане, то је за то, што сам хтео да изведем закључак: да ли смртна казна упливише на морал, на људе са зликовачким особинама! Хтео сам тиме да констатујем противност, јер мој поштовани пријатељ г. Таса Миленковић, познати криминалиста, у својој причи: „ Живот за динар доста је лшво и верно изнео то гледиште у призору: кад се смртна казна извршује, онда се једном од гледалаца краде кеса из недара. Ето, како упливише смртна казна на свет, који има своје страсти, своје навике! Често се смртна казна у нас свршава са таквом грозом, да би се и најхладнији темпераменат морао покренути, не на саучешће но на одвратиост према вршиоцима таквог чина. . . 0 томе сам баш рад да говорим. И то је било поодавно. Још су то слике из мојих детињских успомена. Код „ватрене воденице" идући Топчидеру, где је сада жељезпичка станица, скупио се свет, те очекује нешто. У тој гомили бејах и ја. На по сахата за тим појави се у правцу друма спровод са осуђеником, који је био на стрељање осуђен. То беше — Црногорац. Висок, сух, еа малом, риђастом брадом и брковима. На глави имађаше вес, оперважен унаоколо црном материјом, онакав, као што их вазда носе Црногорци. На прсима јелек са жутим пуцетима. Он је убио једног трговца са Саве, и за то је на смрт осуђен! Колико се сећам, то је убиство било заиста варварски изведено... Просекао му гркљан, измрцварио га, па га онда — онљачкао.

ОД ЉУВИНЕА. Ето, за то је на стрељање осуђен, тај извршилац тога крвавог убиства. Беле, Црногорци су храбар, одважан народ, а то је света истина. Са које год стране да посматраш карактере, вазда ћеш наићи на једну црту, која управ износи на видик праву, верну слику те нације: јуиаштво и — лукавство. Две нераздвојне чињенице, које састављају веран карактер њихов. То сам и тада видео. Стојаше мирно к'о да је у сватове дошао. Презриви поглед бацаше по светипи, и да му руке нису биле везапе, би и пехотице пошла десна јатагану по старој својој навици, ма да јатагана за пасом не беше... — Божа ти вјера, рече после прочитане иресуде, једном од жандарма, немој ми везивати очи! Нијесам жена, да жмурим, већ јунак, да гледам смрт отворенијех очију ! . . И није дао да му се очи вежу, ма да је то нарочито прописано за такве случајеве. Припуцаше пушке. . . Он се грохотом насмеја... То беше последњи смех ... ал' уједно и ужасна појава, која се показа пред очима скупљенога народа. Једно тане ударило је у чело, те разнело иарче „темењаче" . . . Мозак се расплину по светини .. . Страхота ! . . Више но варварски, више но . . . дивљачки!. . Знам, да ће ми строги „естетичари" замерити на оваквом извођењу тога догађаја, ал' ја верно износим оно, што ми је остало као детињска успомена кроз дуги низ мучних и тешких година. . . Та баш слика потпуно илуструје варваризам, који се крије у млогим такозваним „модерним" законима.., Истина, правило је постављено: да се бије у груди, баш као оно у „центрум" приликом каквих нишана. Ал' ето како се и нехотице стварају страховити призори. Зар није и тај један довољан, па да се јавно констатује: доле са смртном казном!.. Нећу да правдам зло дело тога учиниоца, нећу да примам у заштиту зликовца и убицу, не, правда треба да се задовољи. Ал' кад се проучи из ближе та смртна казна. онда се мора отворено признати, да се њоме не постизава оно, што се хоЛе и жели. Напротив она има доста хрђавих страна, можда више но што се могло и мислити. Узмимо само за пример ово: Наш је народ заиста одважан, јуначан и злопамтило ... На добру је добар ал' у злу — зао, да ие мозке горе бити !. . Таквим га је начинила ирошлост па такав је и остао !