Стражилово

795

СТРАЖИЛОВО. БР. 25.

796

Деца проговоре и прогледе, а једно чедо проговара: „Слатка мајко, моја слатка рано! „ Оно нису два иутника стара, „ВеЛ су оно два Божја анђела." Овим хтедосмо само показати, да у овим пашим народним песмама има такових момееата, који би се могли скупити, те тим показати, да је и у нашем народу морало некада бити једнаких скаски, као и код Грка. То је сасвим за веровање, јер оба народа, и Грци и Словени, а овамо и ми припадамо, живећи некада у једној заједници, морадоше једиако веровати, једнако мислити па тим и једнако речма изразити оно, што су мислили. На када су једнаке мисли биле, морале су бити и једнаке речи, које дају приче, а од ових постају песме. Мислимо, да смо целим овим радом о легендама, од којих узесмо прве две-три, довољно показали оно, што смо мислили. Показасмо, да се морало и у нас Срба приповедати оно исто, шго и код Грка, како богови поделише свет и како грешни свет казнише. Хиљадама година је протицало, па је првобитна прича морала претрпити многе промене и у садржини и у облику. Од приче постаде песма, која је опевала исго оно, што је прича причала. А пгга да рекнемо за поменуте легенде у нашем народном песништву ? На ово питање кратко одговарамо: У Срба је морала у прастара времена бити једна великапесма, која је певала све догађаја од постанка света па све до пропасти његове, када цео греш н и род људски утаманише богови, осим онога, што је било праведно и побожно. За то нам и рече песма: II 1'го остало, то се иокајало, „Госаодина Бога вјеровало „И осташе Божји благослови, „Да не иадне леда ни снијега „До један пут у години дана; „Како онда, тако и данаске. „Боже мили, на свем теби вала! „Што је било, више да не буде! Песма је та морала бити *много већа, него јпто нам се данас сачувала у облику и величини песме: „Свеци благо деле" или „Опет то, али друкчије". Временом се изменила, како споменусмо, и садржајем својим, јер није првобитна несма забележена писмом, него је ишла од уста до уста;

од колена на колено. Један је певач нешто заборавио, па изоставио од прве велике песме, а други опет друго што додао. Али је опет за то и у сасвим измењеној песми остало трагова првобитне песме. Велика се песма могла и расцепкати у ситније, па те ситније песме, којих је некад морало више бити, а од којих нам се неколико и данас сачуваше, сачињавају циклус песама о створењу света и његовој пропасти. И данас имамо забележене циклусе старих песама, а имамо и ми Срби циклус косовских песама, које су постале од једне велике песме, која је певала цео жалостан и кобан догађај, који снађе српски народ на Косову. Што се дакле овде збило са епском песмом, то се онде збило са легендарном. У поменутој збирци бугарских народних песама, које сакупише браћа Миладиновци, наилазимо на 30. по реду, у којој се пева, како благо деле четири. а н г ел а: св. Илија, св. Никола, св. Јован и св Петар. Њима долазе св. Марија и св. Магдалина ронећи сузе и тужећи се на грешне људе у земљи Леђенској. Ти људи починише исте грехе, које и наши у српској песми. Када светитељи поделише благо, допадоше св. Илији громови, св. Николи вода и бродони, св. Јовану кумство и братимство, а св. Петру кључеви од раја. По том казнише свет великом сушом, јер три године не паде дажда из облака, која много света потамани: старији поумираше, а млађи, који осташе, ти се поправише и Богу угодише. Ова је песма садржајем својим тако слична нашим народним песмама, да би се усудили посумњати у праву својину бугарскога народа. Не само садржај, него дословце много речи, које нађосмо у српској песми, наћићемо и у бугарској. Што ова песма назива светитеље ангелима, не може нам нингга особито бити, јер и напт Вук рече у II. св. нар. ггесама, стр. 5.: „У више пјесама слушао сам, да се свеци зову а н ђ е л и". Толико о овој врсти легендарних народних песама. У II. књ. срп. народ. песама, које сакуни Вук, имамо још неколико легендарних, које садржајем својим нотичу из сасма другог извора, него ове, о којима до сада писасмо. С тога ћемо другом згодом паписати више коју о њима и тим их протумачити, јер заслужују, да их не оставим оонако, како су само забележене. ПроФ. Ђ. Магарашевић.