Стражилово

807 ОТРАЖИЛОВО. БР. 26. 808

тију. Жена мало оштрија па неће да допусти. Нису га могли отац и мати обратити, па тешко, да ће га и она! Зло се правило све грђе. Живи Ранко са женом до зла бога рђаво. Слуша то Јуца а све се кува у њој. Све црње мисли на ум јој падају. Тако би, видиш, и Милица патила. Плаче Јуца; сва се заценила. Нису ови гласови Јуцу крепили. Погоршавали јој баш бољетицу. Савест ју још јаче гризла. Дотрајало тако до Сретенија. И Јуци је крај истекао. Умрла је. Са мужем и дететом ни да се опростила: на умору није при себи била. Однела је на онај свет немирну савест и велику бригу. Лепо муж оправља жену. Достојно кћи жали матер. Не враћа се нико, кога једанпут у раку спусте. А мати је увек велики губитак. На укоп се искупио силан свет па и Ранкови родитељи дошли. Хоће да последњу почаст одаду Јуци, коју су већ и пријом знали. Они се баш справљају а Раико ће да запита, кућа ће? Рекли су му. Насмешио се он, па чисто у шали рекао, да се и он мора у жалост бацити. Тако је и било. Тек што отац и мати из авлије па Јуци на укоп а Ранко из авлије па Соси у биртију. Вино је свему лек па биће и његовој жалости за несуђеном бабом, вели Ранко. Кад је полазио, питала га жена, куда ће? Одговора није добила. Пио је Ранко а све у спокој души Јуциној. Остао је све до у ноћ. Жена дошла сирота по њега. Зове га кући. Али се њему не иде дома. Извуче се некако из собе. Па даље. Иде тамо, где му неће жена доћи па га кући звати. Није се честито ни огрнуо. Те ноћи дувао хладан ветар. Бапг горњак. А пре тога падала киша неколико дана. По селу је велико блато. Ранко се напио. Кад на хладан ветар изашао, јако га вино ухватило. Једва је газио блато. Напоследак баш на прелазу пао насред пута. Није могао устати. Ту и остао. Љжао тако до ују-тру, целу драгу ноћ. У почетку знао за себе а после је био ван себе. Сосин муж тражио је Ранка по свим сеосгшм биртијама. Та, рођака му а Ранкова жена

код њих остала. Плакала сиротица; јадиковала Клела и себе и своју срећу. Тек кад се развидило, нађу људи човека у блату. Једва га познали. Ранко се сав укочио од зиме. На коли су га кући однели. Тог јутра легао Ранко у кревет па више се никад не дигао. Осмо јутро освануо мртав. Како радио, тако и прошао. IX. Илија је сахранио своју Јуцу. Већ јој и годишњи парастос дао. Из вароши донео камен и дигао јој чело главе. Нек се зна, где лежи Јуца Јовићева. Бог да јој души прости. Лицем на Сретење а тумари зором неки странац на Илијин салаш. У издераном је и одрпаном оделу. Ни шешир му честит није. Познати га не мож нико. Свињарче га прво опазило па се и поплашило. На још кад поче говорити, скоро да бежи. Страшно је изгледао. Међутим се ослободило брзо, јер странац рече, ко је и — шта је. Боље погледало свињарче и познало Милована. Чуди се, како то изгледа Та он још није видио човека тако јадно одевеног и тако чемерног изгледа. Милован се распитивао у свињарчета. Чуо је већ, да је Јуца умрла и да ју газда-Илија и Милица и данас жале. Дознао је, да је Милица још девојка. Заиграло срце у Миловану. Милицу је већ прегорео био. А гле сад? Она још девојка! Скоро да не верује! Пита дете још једаред, да-л је то баш Милица газда-Илијина. Та она се удала за Ранка. Свињарче га уверава, да он познаје Милицу газдину добро. Састао се Милован и са одаџијом. И овај се чуди и диви, како изгледа. Гледи га боље. да га како год какав уља не вара? Ал јесте, сасвим је Милованова глава па и разговор. Уверио се. Милован је чуо, што је хтео. Чуо је, да је Милица жива и здрава и још више, да је још девојка. И опет га све нешто вукло, да бежи од куће те. А опет га нешто и задржавало. Устао је. И поћи ће. Не да му одаџија. — Та пазили смо се, док си овде био, говори одаџија а жао га Милована, па остани бар да ручаш. Две године како се нисмо видили. Седи, да се још разговарамо. Одаџија и пресвукао Милована. Дао му чи-