Стражилово

809

СТРАЖИЛОВО. БР. 26.

810

сте своје кошуље па и неке старе аљине. Старе су, ал су опет у сто гради боље од Милованових рита. Једва је остао Милован. Разговора било о свему и свачему. Но Милован је све нешто узбуђен. Трза се. Обзире се. Човек би рекао, као да се нечег боји. Кад мало после ручаног доба а зврје Илијина кола и управо на салаш. Милован се збунио па скоро да се сакрије испред Илије. Нерад би састати се с њиме. А како му тек би, кад га Илија виде и познаде. Изненадио се Илија јако. Сам он пришао први и руковао се са негдаљим својим настиром. За здравље га питао. Тако је урадио и Милован. То је био сав разговор. Илија изашао, да види, како стоји јесењи усев. Ове године пролеће рано почело. Прегледао је још, треба-ли што оправљати, јер иде време, да се почне орати и за пролећну рану. Брзо је свршио. Сео на кола и вратио се Илија. У срцу га нешто гонило, да што пре стигне кући. Терао је јако коње. Милици је таки рекао, с ким се састао Не мож она, да верује то. И опет, ко вели, а зашто, да се Милован није могао вратити! Питала је себе, што да дође он? Мислила затим много и много. Нешто се мало и развеселила. Наједанпут се снуждила. Зацело јој на ум пало, како је Милован одбијен једанпут, како ју је затим младожења оставио — и Милован неће сад ни гледати на њу. Плашила се. Ал опет се досети: па што се вратио? Чисто се наново зарадова. Већ је почела сама себи пребацивати. Милована је скоро заборавила. Избрисала га из главе. Но ал две године скоро није га видела, па толики терет преко главе преметла: није ни чудо. ТТТто више о Миловану мислила, још јаче му наклоњена била, још јаче га волела, љубила. Илија мисли такођер. Зацело о Миловану. Рад би био задржаги га. Нек остане само и, он, Илија, поправиће све, што је пре две године зло урађено. Сетио се и Јуце — бог да јој души прости — она је свему била крива. Брзо је био готов: да ће он своје дете Миловану с благословом. Милица, мисли он, неће се противити. Ал Милован као-да не мисли о том„ Та што ено баш неће да остане на Илијину салашу, мада га одаџија баш онако заусгавља. Чак мало

и наговестио одаџија, да му Милован може још и газда бити. Није помогло. Милован није могао ни помислити, да ће сад, добити Милицу. Баш је прави просијак! Није друго него највећа скитница! Забаталио се сасвим ! Милован је отишао. Чуо то и Илија и Милица. Било им јако жао. Милица и сузе сузила; отац није видео. Није ни Миловану лако било. Колико му девојка увек пред очима била! Па сад био близу ње, па ни видео ју није. Кајао се, што је отишао. Све више премишља, како би да се врати. Хоће од све невоље, да ју још једанпут види. Готов је. Вратиће се; видиће Милицу и онда збогом за увек. Он на кућни праг а Милица случајно пред њега. Познала га, сва се зацрвенила. Стала па занемила. Ама ни речи. И Миловану је тако исто било. Преко прага не може да крочи а камо-ли да прослови. Ни помоз-бог не рече. У тај пар и Илија из собе. Опазио Милована и Милицу. Стоје и не мичу се. Обрадова се. Потећи ће тек у неке и позваће Милована У собу. Ушли су сви, ал ниједно никако да себи дође. Нико да почне. Једва једвице поведу разговор. Није баш ишао: био је искидан. Свима су по неке речи у грлу заседале. Мада је Милован устао и отићи хтео, није отишао. Илија га заустављао и заустављао. Не би то све помогло, да се и Милица не умеша. Запитала га, зашто да не остане и — онда га тужно а мило погледала. Поглед тај улио је у Милована наде, и опет не може, да помисли, да ће му Милица икад љубом бити. Поглед тај охрабрио је Милована, и — опет не сме, да ју запроси. Поглед тај и охрабрио је Милована и наде * му дао, и — опет зато рече: — Само ћу онда остати, ако ме, добри старче, посиниш. Стидити се нећеш никад твог посинка. — Никако, одврати Илија. — Молим те, стара душо. — И опет не могу. — Преклињем те. Бићу ти бољи него прави син. — Не, рече старац и по трећи -путл Ал брзо устаде и додаде: