Стражилово

811

ОТРАЖИЛОВО. БР. 26

812

— Зет ћеш ми бити. Као зет бићеш ми и син. Као син не можеш ми зет бити. Ућутао стари-Илија. Лице му ведро, лице му весело. Сигурно му и срце радосно а савест мирна. Много је рекао. Милица сва збуњена приступи оцу. Пољуби га у руку И Милован се машио Илијине руке. Не даде му, већ вели: — Имаћеш каде. Старац, пун радости, пун миља и весеља, блаженства пун, устао је, Милицу за руку ухватио. Пришао за тим Миловану и његову десницу узео. Руке деци саставио и чисто ван себе, сасвим као светац седи, подиже обе руке своје. Дигао их деци на главе. Милован и Милица клекнуше а Илија изусти: — Сретни и благословени били. Деца оца у руку пољубила. X. Сељани су видели, како је неки човек дошао Илији. Неки су познали Милована па нагађали много што-шта. Сигурно су знали само, да је Милован дошао и да га Илија на салаш извео, да тамо ради. Тек после ускрса једне недеље чуше старци и старице у цркви, како с ^ештеник навести Милована и Милицу. Још се честито ни из цркве није изашло а по селу се већ знало, да је Милицу Милован испросио. Радовало се и младо и старо; радовало се цело село. Сви веле, да ће то бити ваљан пар људи. Сретан пар људи. Права утеха седоме Илији. Другарице, које се још не удале, долазе и желе Милици среће Она се само осмејива. Види се, да је задовољна и да се срећи нада. Лицем на ђурђев-дан венчао се Милован са Милицом. Није стари Илија звао многе сватове и опет се читаво село слегло. 'Гу момци и девојке, ту младе и њихови људи, па и старијих је. Искупили се, да виде сватове, па бог-ме ишли и у цркву. Све пешке. Из цркве опет кући Илијиној. Играла су три кола у Илијиној авлији. Старац весео. Срце му пуно. Мило му, шго се свет искупио па све наређује подрумару, да отисне по коју ћупу или лонац вина и у свет. Нека пију. Не жали Илија и неће да ико каже,

како је био у сватови његове кћери па ни чаше вина није добио. Прошли су сватови. Милован и Милица лепо су живили. Оца су поштовали. Његове мудре савете слушали и по њима се владали. Па никад ништа ни да учине а да Илију не унитају. Задовољан је стари-Илија Па весео је. Дошао чисто млађи. Баш се подмладио. Снаге добива. А како и не би? Та погледи-ли само на децу, оживи одмах. Већ Илија говори, како би могао и умрети. Дочекао је и видео дете удомљено. Види, да је срегно са мужем. Шта му треба још! Жалостио је тако децу. Молили га они, да више о том и не говори, него нека га бог поживи још дуго и сретно. Колико је Илија задовољан био, толико још задовољнији, кад је деда постао. Те радосги од њега! Не да се исказати. Не ради деда-Илија ништа. Игра се са унучетом. Забавља га; држи га. Баш му права дадиља. Бог поживио деду а децу му благословио. Деда дочекао дубоку старост и дочекао седморо унучади. Иодетио се деда међу децом. Играо се с њима као мали. Правио им кола. Возао их. Унучад га често окупила, па га задиркивала. Шале се с њим а он се подао па трпи. Сносио је све и у себи увек говорио: да бог-да и ви то дочекали од својих унучади. Матери и оцу више пута није баш право, шта све деца са дедом раде. Световали их. Деда би опет децу бранио. Он баш волио с децом се шалиги. Милован и Милица живили дуго у миру и задовољству. Милован никад да приповеди сам, шта је с њим било, кад је отишао из Б. Милован не приповеда а Милица не пита. Чисто се стиди о том и повести реч. А ко види, да не би Миловану ни право било. Деда-Илија запитаће једаред. Милован је приповедио укратко. Скитајући се и потежући се од села до села са оно мало заслуженог новца вратио се, откуд је дошао. Био је у манастиру са калуђером, у кога је први пут благослова молио. Чуо тамо, да му је сестра још жива: вереник је избавио из руку злотворских. Све друге уморили Турци на мукама. Тражио је и нашао сестру. Код ње се станио али није могао остати. С једне стране Турци га вребали — једанпут га већ и на-