Стражилово

813

ОТРАЖИЛОВО. БР. 26

814

пали —, с друге опет стране срце га вукло натраг. Нрећутао је, откуд то. Морао се опростити са сестром и шуром и кренуо опет у свет. Зло му било на том путу — неће ни да приповеда. Ни сам не зна како, ал је увек ишао све ближе овамо. И дошао је тако. Кад деда чуо, да је Милованова сестра у животу, рекао је, да се пише по њу и нек се са делом породицом досели. Прихвагили и Милован и Милица те речи. Милован је старом учитељу ђоки све рекао. Господин је писао на манастир и калуђера Кипријана и јавио жељу деда-Илијину Деда већ одредио гостима мали салаш на уживљење и једва чекао, да дођу. Сиромах деда није пх дочекао а чуо већ, да ће се скоро кренути. Многе године обхрвале старога Илију. Слаб је већ јако. Док се држао, држао, али од слабости већ слабо куд и иде. Из собе скоро не излази. Држи се већ више кревета. Није да га што боли, већ сав малаксао. Свуд слабост осећа.

Призива децу, вели, да му боље, кад су око њега. Крепи га, кад су у соби. Види и сам а и свет говори, да неће још дуго. Зато и саветује и зета и кћер. Унучад љуби. Жао му оставити ту анђелчад милу. Муте се очи у деде ал суза нема: Усахнуле у старим дединим очима. Милује децу по глави и благосиља их. Уеучад упрла очи у деду па гледи и ћути. Ни најсгарији не разуме деде сасвим. Призвао Илија и пријатеље. Опростио се и с њима. Препоручио им децу своју. Рекао је, да спокојан умире, јер доживио је све, што смртан човек, што отац и деда доживити може. Лако ће умрети, кад зна, да ће још дуго живети међу децом својом и међу унучадма. Њему је то доста. Изљубио децу још једаред од највећег до најмањег. Уморио се деда од говора. Заспао је, да се одмори. — И одмараће се у вечност. Мирно умрво Илија. Лако му душа на онај свет одлетила. Утешен је оставио земаљски овај живот а утешиће Илија и Јуцу тамо у оном другом, зацело бољем свету.

РАЗНИ ПУТЕВИ. ПРИПОВЕТКА МИДАНА САВИЋА.

XXII. рошло је неколико дана. Милић се већином бавио у редакцији и у то доба излазили су у „Заточнику" чланци нуни поезије и иолета. Читаоцима је било чудно, јер су били научени на чисте и стварне чланке, у којима је била логика најглавнија карактерна црта. Сад се пак чланци бавили и са лепотом природе. са слашћу, што нам даје самоћа у шуми, где нас облеће чаробан шушањ, то тајанствено дисање природе око нас. Кад и кад беху ти чланци зачињени и неким очајним рефлексијама или мутном резигнацијом — све изрази тадашњег стања и расположења Милићеве душе. Љубица је читала те чланке и онда се свагда сетила Мариних речи, што их је говорила њојзи у оном тешком тренутку, и које баш из њених уста тако благо утицаху на ожалошћено срце њено. Љубица је иначе била одлучне нарави, ситни догађаји у животу нису је никако повлачили за собом; она се умела одушевити за све, што је узвишено и племенито, читала је ревносно сваку српску књигу те је могла да се занесе за лепом песмом, за лепом причом а поред тога је тако рећи

(Наставак.} и заборавила да могу и у њеним грудима становати нежни осећаји. Што није на то мислила био је и тај узрок, што се мало дружила са младим људима и што је с Милићем о свачем другом говорила пре, него баш о тим осећајима. И једаред, кад се с њиме упустила у такав разговор, наишла је на неко чудно понашање с његове стране, које достиже свој врхунац о оном чудноватом призору у манастиру баш оног часка, кад је тамо приспела. И никако није могла да буде на чисто собом; али добра воља и ведро, чило расположење није се више појавило код ње. Отац њен само је ћутке посматрао своју кћер али није рекао ништа, и кад се ипак с њом разговарао, није ни једном речи додирнуо суморно њено расположење. И Љубици је то била нека олакшица, јер шта би и умела оцу рећи кад би је запитао у том смислу ! Уз то је дошла још и та околност, што Милић не само да је није посетио, него га од оног доба није ни видела, па ни на улици. А то је имало свог узрока у том, што је Милић избегавао улицу где станује Љубица. Кад је хтео у читаоницу, ишао је другом улицом, само да не прође поред Љубичиног стана. И старом Живковићу пала је та околност у очи,