Стражилово

851

СТРАЖИЛОВО. БР. 27.

852

Ал' има други живот —• заборав: Још једно другом мож' опростити. (Чује се ввека оружја.) Суламка. Л што ? ЈврОвОаМ (жалосно). Јер ту је близу потера Суламка (нагло). А ти се спаси! Не бих волела, Да овде страдаш ради мене — не! Шта? Он? Ја не смем њега видети! Ти знадеш пут, хајдемо, бежимо! Јеровоам. Сто пути хвала за ту слатку реч Хајдемо на брег крајем јаза тог; У пећини тек смемо ноћити А ту је мач мој доста одбране. Суламка. 11а хајд предњачи! (Док-се Јеровоам нење на врлети с леве етране) Као козе — је-л ? 1 >ог, Јеровоаме, ту ти ули реч Ал само ја не могу — склизнућу Ти иди сам па бежи у туђ крај За мене ништ не живи. (Стане.) Јеровоам (окренув се). Шта је садУ Што стојиш? Несвест? Суламка. Не — ох провале! Зар није лепа? Свег ме подсећа На густу маглу првог детињства; Гле дивље руже како цветају Ти прашташ мени, Јеровоаме? Је-л, све ми прашташ? Јеровоам. Сестро! Шта ти је? Тај тавни ноглед — куд ћеш доле с њим? Сарањујеш ми моју срећу сву Суламка. Не твоју ! Моју — и сву мене с њом. (С раширеним рукама) И ја га опет љубим ватрено! Нек пије веран.. „ Збогом, сунце, ти, Отворите се бездан-дубљине, Ливански бреже, падај, смрви ме! (Скочи у бездан.) Јеровоам (скочив да је задржи). Стаи! — Доцне! И ја треба сад да мрем. Ал' како ?

ПРИЗОР ЧЕТВРТИ. Соломон. Мемион. Трабапти. Јеровоам. Мемпои (вичући). Ено, сам баш уз дрво! Јеровоам (млатајући мачем). Ха! Ту сте већ! Да видим, вад'те мач! Крв за крв! Ал' је ово красан дан! Соломон. Ноштедите га! Јеровоам. Твоја милошта Одавно већ је за ме нрекасна Ја тражим смрт! Соломок. Ја нећу живот твој, Поклонићу т' га! (Питајући иратиоце.) Нико не зна траг? Куд оде? Где си, сунце, Суламко? Јеровоам. Коју си изд'о? Осрамотио ? Изаеверио? Ја јој знадем траг! Ви'ш оно трње, где је висила? Ви'ш оне рите јадног детета? Њу љуби сад дубоки хладпи гроб Но чему брбљам? Чини једном крај! Ириступите ми — потргните мач Суламку своју светити бих рад! (Натрчи, да се набоде на копље трабаната — те и умре. Издалека се чује заиевка.) Соломоп (као скрушеи стојећи). Је-л МОЖНО? Мемнон. Царе! Вриска жена! Чуј! Соломон (ударив се 110 челу). Кроз мене, побро, доле скочила! МеМНОН (гледајући натраг). Но — враћају се; носе лешину. ПРИЗОР 11ЕТИ. Симон. Мирјама. За њима носе лешину Оуламкину на гранама од дрветаг. Иређашњи. Симон. 0, нлачи небо, земљо, свете сав, Не цвати нигде више такав цвет! (Носила се^спусте.) СвЛОМОИ (иристунивши ближе). Сган! ћут'те сви! Тек један плакат' сме, Једном је само све с њом умрло. (Клекне уз лешину.)