Стражилово

845

СТРАЖИЛОВО. БР. 27.

846

гјги , шиљасти али опет нешто занемарени. Цвећа је било разног : шебоја, реаеде, дан и ноћ, љубичиде чак, али најшше ружа и то разиих. Ходам ја лагано по стази, кад ме у једаред к себи привуче чудноват неки призор. На једном стаблу био је усамљен пупољак ружин; нупољак још али је обрицао, да ће се најлепше развити. Око тог нупољка облетала је пчела и тако је тужно зујала, да сам је и нехотице са саучешћем погледао. Нчела се приближи нупољку али чашица његова била је затворена и нчела је наишла само на опо круто, зелено лишће што је пунољчеву чашицу омотавало и чувало. Али пчела као да је била задовољна и тиме, јер је сваки час слетала на то лишће, док се у један мах нагло диже у вис и чисто болно зазуја. Приступим нунољку ближе и сназим како је на трну једном, који је био баш из иод оног лишћа, заостала која длачица. Убола се сирота пчела, помислим у себи и погледим горе да је видим, камо је одлетила. Ено је, где леће по ваздуху, обилазећи чисто свако цвеће. Али, да богме, то није могло бити тако па дуго. Пчели треба хране, треба јој мирисног сока за мед свој, и ено, како се лагано спушта на расцветану ружу. Али се није спустила са свим у чашицу њену; обилазила је само лишће али у недра јој није погледала. У једаред зачујем слабачак глас, као да је нешто нукло. Почнем гледати око себе али спазим, како се и ичела дигла у вис и из прва се нагло, за тим све лакше и лакше нриближивала опет оном пупољку. Пристугшм и ја ближе, и имам шта видити! Пупољак се поче развијати и ширити а оно .зелено лишће разишло се, спуштало се лагано и нокрило је свако трње, што беше на подножју њеном. Тај слабачак гласак дошао је од туд, што је пупољак почео да се расцветава, помислим у себи, и тај гласак могла је чути само пчела и ја, чија су чула била тако оштро развијена. Како се то десило. да се пупољак почео развијати баш у онај мах, кад се пчела спустила на ону развијену ружу, остаје ми и сад загонетка. Али, да богме, у онај мах нисам имао када да о том премишљам, јер сам сву пажњу обратио на пчелу. Та је била већ близу ружице и неко благо, меко зујање чуло се том приликом јер и пчеле имају душу и осећање па знају ово и да изразе на свој начин. Гужица је остала нешто мирна а ни пчела се није усудила одмах да слети на њу, док се не диже неки лак поветарац и пчелу чисто нагони да се ружици нриљуби. Ох, како је био тај састанак мио ! Стабло је дрхтало, ружица се љуљушкала а пчела је тако необично зујала, да сам је чисто разумео и сам. Па онда се осу бајни мирис из ружице, да је сва околина, све оближње

цвеће њојзи окренуло и чисто спустило главе у знак признања, да им је ружа заиста краљица. Па онда оно двоје'! Све је било заборављено, и трн и оно случајно и привидно неверство, пчела је имала своју ружицу а ружица своју пчелу. А ја ? Ја сам стајао и с влажним очима гледао сам тај необичан призор. Лагано, баш као иза слатког сна, пробудио сам се Је л' те, господо, да ми је сан занимљив ? Лукић није добио одмах одговора; сви су били заузети својим мислима, највећма Милаћ и Љубица, који су добро осетили, камо смера Лукић својом приповетком. Летимице, као случајно, ногледао је Милић Љубицу и поглед му се на иуту састао с њеним погледом. Обоје се тргоше и обоје норуменише. — Сад смо у сред енског песништва, рече Машић лагано; али то нек нас не задржи, да нопијемо коју чашу вина. Добро здравље! настави, кад је сваком у чашу усуо вина. — Заиста сте леп сан уснили, рече Даринка Лукићу, мени се бар донада јако; чисто сте ми дирнули најтању жицу осећања мог. Баш вам захваљујем. ' Лукић се поклони и насмеши, за тим испразни своју чашу и погледи замишљепо нреда се. Даринка међутим изађе напоље али наскоро за тим опет уђе и нагло рече Лукићу: — Докторе, ходите мало у кујну, чини ми се, да је девојци нешто нозлило. Лукић устане одмах и иође за Даринком а Машић узе иразне боце и нод изговором, да их мора напунцти, изађе такође. Љубица и Милић били су сад сами. Љубица, која је замишљено седила, није у први мах ни нриметила, да у соби нема никог другог осим ње и Милића; како се иак задрхтала, кад је ногледала око себе и само Милића спазила. Прво јој беше да изађе такође; али нека тренутна малаксалост не даде јој ни да устане. Милић је пак неко време гледао преда се; за тим, као да се нечем решио, подиже главу и погледи Љубицу. Погледи су им се онет састали и на тренутак мировали тако. Из Милићевих очију извиривало је неко кајање са бескрајном љубави; из Љубичиних очију само бескрајна љубав. Лагано се нагне Милић к Љубици а ова није уступала натраг. — Може ли и хоће ли ружица отворити мирисав цветак свој пчели, која иесмислено, у очајању није знала шта ради ? Љубица није одговорила ништа ; дрхтање неко пређе је као струја блага. Гледала је преда се и