Стражилово

847

СТРАЖИЛОВО. БР. 27.

848

није се помакла ни онда, кад се смелије него до сад, још иећма приближио њојзи и њену руку узео У своју. — Та ја видим, да ми ружица прашта! Немој, немој ни казати! Дрхтање твоје руке и суза на оку твом казује ми јасније него многа реч.*Та ја нисам заслужио ту срећу, али ћу показати, да сам је достојан .... док у мени срце бије. Љубице! — Та вашој депојци није ништа, зачује се сад Лукићев глас у иредсобљу, који Љубицу наведе, да се мало тргне; али Милић није био више расположен, да себи задаје стеге. Чврсто је држао Љубичииу руку, и није је испустио ни онда, кад су сви ушли у собу; Машић с пуним боцама у руци. ћутке али са значајним осмехом поседали су сви на своја месга, само што је Даринка морала сести на Милићеву столицу. јер се на овоме није видело, да хоће да напусти задобивено место. Машић је свима насуо чаше; за тим устане, подигне своју чашу и поче: — И драЛску врсгу песништва проживили смо ево сретно; на нас, на душе наше наишла је добротворна катарза. Што су проживиле главне особе, то смо и ми, споредне, јер нам доделио удес такву улогу. која умирује живце, неспоразум решава и отклања, а зближује оно, што је једно за друго. Нас троје: моја жена, доктор и ја осећали смо за ово последње натуштено доба исте болове у срцима нашим као и оно двоје, што сад седе тако близу једно до другог. Али ми смо себи тврдо предузели, да уклонимо сметње, да решимо заплет, који је био душеван, психичан а пикако моралан. С тога смо прегли свом силом, да утремо нут к заслуженој срећи, лепој будућности. И ако додам, да највећа заслуга припада мојој жени, верпој пријатељици госпођице Љубице, онда сам рекао само што је истина. Ја се радујем од свег срца, што нам је покушај испао за руком. Пазивам вас редом, да испијемо чаше у здравље госпођице Љубице и господина Стојана Милића! Живили на многаја љета! Тек сад, после Машићевих срдачних речи, ра.зишла се скученост, која је све до сад ипак владала друштвом. Лукић је звучним гласом отпевао „многаја љета" и сви су га одушевљено пратили. И сад је настало право весеље.' Здравица је текла за здравицом, несма за песмом а међу тим се лака деца шале дизала у вис и друштво за собом повукла. Љубица се и смејала и плакала је а са свим је заборавила на завет свој, да ће се, као и

Мара, одрећи Милића. А Милић ? Он је говорио речи, што их је негда тек осећао, кад је био у манастирској шуми, тамо крај извора, у ладовитом присенку. Био је сретан, као што није био можда никад, и кад је било већ крајње време, да се иде кући, с тешким се срцем растао од Љубице; али сутра ће доћи за цело, сутра ће казати њеном оцу, иа што се туђио њега и његове куће .. ., сутра ће запросити у њега Љубичину руку. А старац му је ваљда неће одбити?! XXIV. И није му је старац одбио, кад је сутра дан, свечано обучен, стао пред њега и то с Љубицом заједно. Сузе се превукле преко старчевих очију, кад је видио сретно, пресретно лице своје драге јединице. — Узмите се, рече а глас му дрхташе, та то ми је вајкадашња жеља. Будите сретни а та будалаштина, коју сте преживили, нек вас учи памети. Бог вас живио! И старац положи руке^ на гвихове главе и топла молитва благодарности отме му се из иренуњених груди . . . У тај се мах отворе врата и у собу уђоше Даринка, Машић и Лукић. Даринка одмах притрчи Љубици и загрли је а Машић и Лукић свесрдно се руковаше и изљубише с Милићем и са старим ЛЈивковићем. — Биће то сватови, смешио се Живковић а овамо брисао је сузе из очију, каквих још није видио Нови Сад! Сазваћу госте са свију страна, на нек се пева и приповеда, док траје нас и наших потомака. Данас сте сви, наравно, моји гости — али, Љубице, имаш ли доста ручка? — Биће, биће, рече Љубица и истрчи у кујну. — Ви, госпођо Даринка а и ви господо, настави Живковић, заслужујете у првом реду моју топлу захвалу. Речи су слабе; али будите уверени, да вам то дело нећу никад заборавити. •— Да их не знамо, и да нас не везује пријатељство, можда се не бисмо заузели, рече Лукић топло, али овако морадосмо. Да се губе и да пропадају пред нашим очима! А, то није смело бити! У то се отворе врата и Љубица уђе брзо. — Биће ручка, биће, рече весело, само нек остану. И остали су сви, и још дубоко у ноћ чуло се са првог спрата Живковићеве куће весео жагор, жива реч и одушевљена несма.

■нз>»г<з