Стражилово

883

СТРАЖИЛОВО. БР. 28.

884

било времена за то. Дечак је имао толико носла, толико је имао да учи на памет, толико сваки дан да пише, да с мираом савешћу могу исповедити: није било времена. Сваки тренут, потребан веселосги, здрављу и животу детнњем, уграбио би латински, грчки и . . . немачки језик. Јутром, кад му спремам књиге у торбу, па кад приметим, како му се плећа савијају под теретом тих византијских свезака, чисто ми је хтело срде да препукне. По некад сам замолио, да имају обзира и призрења према њему, ал би се тад немачки професори згранули на мене, да ја дечка кварим и мазим, да Мигаа на очиглед мало ради и да плаче скоро без икаква повода. И тако ме груди боле, самохран сам и вредован, па наравно, да су ми та пребацивања многи тренутак још већма загорчавала. Ја сам најбоље знао, да ли Миша мало ради! Био је то дечак средњега дара, ама тако истрајан и, при свој нежности, одарен таком снагом карактера, на какову се не могох на мерити ни у једнога другога дечака. Јадни Миша беше страсно и слепо одан својој мајци, па како су му напунили уши, да му је мајка врло несрећна, болна, те ако се он још буде рђаво учио, да ју то може и у гроб свалити — наравно да је дечак непрестано стрепио од те помисли, те целе ноћи преседавао над књигом, само да мајку своју не ојади. Гушио се у плачу, кад би достао рђаве оцене, ал' никоме није падало на памет, за што плаче, како се страшно одговорним осећао у таким тренутима. Наравно! шта се то кога тицало? Ја га нисам ни кварио ни мазио, само сам га боље разумевао него други; нисам га корео због неуспеха, гледао сам да га утешим, е је то већ моја брига. Издирао сам и сам у животу много и премного, натрпео се глади и невоље, нисам био срећан, нећу ни бити срећан и — нек иде до ђавола! сад већ и не шкринем зубима, кад о томе мислим: не верујем, да је вредно живети, ал' ваљада за то и има у мене истинита саосећања према свачијој невољи. Ја сам бар у Мишиним годипама уживао своје часе здравља и весеља, кад сам летао по сокацих за голубовима ил' се играо жмуре око већнице. Кашаљ ме није мучио, кад ме почасте прутом, плакао сам, док су ме тукли, а после сам на све заборавио, био сам слободан као тица. Мишино детињство не беше таково. Жиће би и њега доцније положило на наковањ а само би било чекићем; сад је још имао прилике, да се наужива милина, да се као дете весели

и забавља игром, да проводи дане у шали и несташлуку, да трчи по пољу у зрацима сунчаним. Али таких прилика, што уишу детињству, не имадох иред очима. На против: виђао сам дете, како иде у школу и како се враћа из ње суморно, погрбљено под теретом од књига, малаксало, жмиркајући, као да се усиљава, да не бризне у плач — ја сам осећао љегову тугу, хтео сам да му будем утеха. И сам сам учитељ, ма и приватан, и не знам, шта бих радио, кад бих још изгубио веру у вредност науке и у корист, што из ње извире. Али тек, тек, мислим да науци није цељ, да буде трагедија за децу, да латински језик не може заменити ваздух и здравље, да добар или рђав нагласак не мора одлучивати о судбини и животу малиша. Ја мислим, да педагогија боље одговара своме задатку, кад дете осећа руку, која га нежно води, него ли ноге, што му груди гњече и газе све, што су га на дому научили, да поштује и љуби. Такав сам опскурант, да нећу зацело никад другојачије о том мислити, јер се све више и више уверавам, да је тако, кад се год опоменем свога Мише, кога сам тако од срца љубио. Од шесте његове године био сам му учитељем, испрва као гувернер, а доцније, кад је ушао у други разред, био сам му корепетитор, имао сам дакле времена. да га замилујем. У осталом рашта да тајим пред самим собом: волео сам га, јер је био син најмилијег ми створења на свету . . . . Никада она није о томе знала, пеће никада ни знати. Знам, да сам. . . по себи господин Вавжинкјевич, нриватан учитељ а уз то још болестан човек, она кћи из јаке куће властеоске, једном речи госпођа, на коју се не бих усудио ни очију подићи. Али самотно срце у борби живота мора пајзад да прионе уза што, као што пријања шкољка, кад ју таласи бацају -—■ тако се и моје срце приљубило уз њу, Шта да радим? у осталом, пгга јој то шкоди? Нећу од ње већега светла, него ли од сунца, које прамалећем огрева боне ми груди. Шест година бејах у дому њезином, био сам о смрти мужа јој, видео сам је несретну, саму, а свеђер добру као анђео, како љуби своју дечицу, видех је управо свету у њеном удовичанству, дакле . . . морало је до тога доћи. Али то није љубав у мени, пре је моја религија. Миша је врло подсећао на мајку. Често, кад би упрво очи у мене, рекао бих, као да гледам њу. Оне исте деликатне црте, оно исто