Стражилово

941

СТРАЖИЛОВ0. ВР. 30.

942

тога од сеоских момака, који се неосећаше не само сретан, него отприлике к'о у рају, кад би се случајно лепа Славка до њега ухватила у колу а многи од страних путника однео је за вечита времена на свом срцу уписану слику — Славкину. Бејаше то ванредна појава: висока, вита стаса, који си, чинило ти се, шаком могао обухватити, крупних црних, ђаволастих очију, белих румених образа, једном речи: слика „ о б и ч н е" *) девојке. Разуме се, да девојка такве лепоте, која је поред тога била богата, веселе и живе нарави, није могла проћи без примедбе: разне бабе по селу и околини несу могле пропустити прилику а да мало не „прозанате": приповедале су, али, разуме се, да их не чује газда-Срдан, да није никаква кућаница, да ће бити свашта од ње, само док јој бабо склопи очи, да је нестална, да је урокљивих очију, те сироти момци као плева падају (чисто их пресече) кад их погледа оним црним, крупним очима и т. д. а највише су жалиле Саву Токмака, веле: хтеде се упропастити момак због ље: шта није чинила, да га очара, и заиста беше момак за неко време као ван себе, отпадио се од рада, по цели дан и ноћ проводио у механи, дозове нарочито цигане из Мељака те му свирају севдалијске иесме, док најпосле мајка његова не виде, шта је у ствари, те га некаква три месеца водила по разним манастирима — једва се момак поврати . . . Тако су по селима бабе говориле, међутим се међу људима цроносила реч, да је газда Срдан наумио, да уда своју ћер за Ивана, сина свога старога пријатеља, Влајка. Влајко је био богат човек, а син му Иван, леп, ваљан и отресит момак, таман прилика Славкина. Бабе по селу говориле су, да је Славка прво њега и волела (или се бар правила да га воли) а за тим, кад он извуче коцку и оде у војску, она канда заборави на њега и својим чудноватим очима очара Токмака.... Међу гостима, који се беху искупили данас код газда-Срдана, беше и Иван, који истом пре неки дан беше дошао из војске. Лепој Славки обузимао је пламен обавда образа, кад год је дошао ред, да понуди Ивана кавом или чашицом руменике: дивно ли је видети — у тренутку кад се појави — онај румени стидак на образу лепојке девојке! . . . Иван, који је био *). У Србији — по селима — у разговору, особито при опису нечега, та реч обично употребљава се онде, где се у књижевности употробљава реч необично, н. пр. стасит, висок, крупап, једном речи: обичан човек.

иначе познат са своје живе и веселе нарави, беше сада у овој прилици необично ћутљив и замишл^ен. Да није у далеком свету као краљев војник (та није Србија мала!) наишао на другу цуру, која му можда уграби већ рањено срце,или одслужив свој рок часно и поштено под барјаком, кад се вратио кући, да га нису изненадиле разне приповетке, које су бабе тако радо проносиле по селу?... Ко би то знао! Славка је била нешто необично збуњена: да није та забуна долазила отуда, што је и она — отприлике — тако исто премишљала о своме Ивану — и то нико није знао, али ко је на њу стално мотрио, могао је приметити, како јој пламен обузме образе а у рукама дрхти чашица руменике, коју би послужила Ивану . . . Сунце је већ залазило, кад се друштво у веселој граји поче растајати. Славка је испраћала са оцем госте. Код вратница се Иван заустави и лагано али неприметно шану јој на ухо: „Доцније у градини код ораха." „Разумем" — одговри Славка а неки тајни дрхат прође јој кроз цело тело: дуго је она још остала на вратницама гледајући замишљено за гостима, који одоше, и бог зна докле би она ту остала, да је случајно мати неодазва. 0 чему ли то тако размишљава? То ни сама не би умела рећи, кад би је ко запитао, али јој слатко било око срца и осећала се тако лако... Гости, што беху остали, давно су се били разишли а и сва чељад у кући, угрејана пићем, беше давно поспала, кад се Славка лагано диже из вајата и упути у градину. Које је доба било, она није знала, али је свуда царовала мртва тишина, месец је тихано сјао, праћен треперањем милион звезда са плавога неба, ветрић лагано ћарлијао, те хладио груди девојачке, а славуј са зелене гранчице певао у овом огромном божијем храму, што се зове: природа, песму прве љубави . . . Славка је већ стигла на одређено место: орах се налазио на дну градине, поред њега протицаше жуборећи поточић а у место ограде беше засађено мало даље читава шума од дрвећа; у осталом и градина беше засађена: шљивама, јабукама и т. д. само на овом месту, где се налазио орах, беше као неки пропланак . . . Славка се заустави код извора, погледа лево и десно и — хтеде да врисне, али јој глас у грлу беше застао: из шипрага испаде некаква необична слика и прилика: испод густих и црних састављених обрва, севала су два крвава црна ока, за појасом имађаше од оружја: јатаган и два мала пиштоља . . .