Стражилово

981

СТРАЖИЛОВО. ВР. 31.

982

скоро никакве спреме, а најмање онолико и онаке, какве би требао да има у данашње време, то као председник одсека за науке исгоријске и државне српског ученог друштва у Београду, то као библиотекар народне библиотеке у Београду, то као потпредседник просветног савета у Београду, о томе може само онај посумњати, који из ближе не познаје са свим површно знање г. архимандрита Дучвћа и који није читао његове књижевне саставе, или ако их је читао, не зна их сам оценити као што треба, него држи, да, кад у „Гласнику", где најрадије г. архимандрит Дучић даје своје умне производе, изиђе који чланак од г. архимандрита Дучића, да тај већ тиме и ваљан мора бити. Ко пак познаје изближе сасвим површно знање г. арх. Дучића, ко је не само читао његове књижевне производе, него их је у стању и оценити као што треба, тај се морао и мора чудити тој срећи г. арх. Дучића, да су њега не само многи држали, него да га још и дан данас многи држе за учена човека, који је дорастао за оне књижевне радове, што их је он до сада предузимао. Тако исто, ко изближе зна и познаје, ко јеиштајесведосадарадио г. арх. Дучић, тај се морао и мора дивити и чудити тој срећи г. арх. Дучића, да се још и данас и после поменуте брошире г. Владана налази у српству људи, који г. арх. Дучића држе за човека, који има велике заслуге по српску ствар, те да је он због тих заслуга и с правом заслужио данашње место, за које врло добро рече г. Владан у поменутој својој брошири, да посао, скопчан с тим местом т. ј. библиотекаром, г. арх. Дучић тако отњуд не зна, као што он, т. ј. г. Владан, не зна кондаке, стихире и тропаре. А што су многи г. арх. Дучића држали и што га и дан данас држе за учена човека — о његовим заслугама по српску ствар нећу овде ништа ни да говорим, јер те је његове заслуге г Владан у поменутој својој брошири достојно описао и оценио — то се има врло много приписати и нечувеној дрскости г. арх. Дучића, да је он у стању писати и говорити о стварима, о којима ни појма нема, или оним питањима, за која је нешто од других начуо, па њихове мисш брже боље као своје износи на јавност. 0 истини ове наше тврдње ради смо овде коју више проговорити, па нек поштовани чита-

оци овог листа пресуде, да л' је иста наша тврдња основана или не. Како је после берлинског мира наступила тишина на политичном зренику, те не беше изгледа, да ће скорим доћи време, да г. арх. Дучић, који је душом и телом војник, и опет командује хиљадама својих храбрих Херцеговаца, Црногораца и Босанаца; да му ханџар и опет буде крвав до балчанга проклетом турском крвљу ; да му и опет звижде око ушију турски куршуми; да га и опет позове госиодар и краљ да исуче своју бритку ђорду, па да иде с њиме на Косово да свети цара Лазара; како не беше изг еда, да ће скорим и опет требати свога војводу Саву од Неманигденишта, те да га као негда и опет шиље прерушена по свој Босни, Херцеговини, и Старој Србији, и_ да од првих људи из тих крајева донесе и опет г. арх. Дучићу поруку, да што пре дође у њихову средину (види II. главу речене брошире г. Владана): то г. арх. Дучић, као пријатељ народни, не желећ проводити време у беспослици, одао се са свим на књижевно поље, и од берлинског уговора до данас, ретко изиђе који „Гласник" српског ученог друштва, а да у њему не буде који састав г. арх. Дучића. Тако је у 60. свесци „Гласника" изишао чланак од г. арх. Дучића под насловом: „Оцјене и прикази књига", и то под I. оцењује и приказује „Зборник правила светих апосгола, васионских и помјесних сабора и светих отаца, која су примљена правос^авном црквом," што га је с грчког превео др. Никодим Милаш, архимандрит и професор, а под II.: „Канонско начело православне цркве при разређивању црквених втасти. К питању о јерархичном положају сарајевске митрополије," такође од истог г. Милаша. Како оцена и приказ под бр. II. има своју историју, то ћемо прво проговорити нешто о оцени и приказу под бр. I., а за 'тим ћемо описати историју оцене и приказа под бр. II. I. На наслову самог реченог Зборника правила г. Милаш рече, да га је превео с грчког, те по томе, сваки онај, ко је намеран да исти Зборник оцењује, мора пре свега знати и сам грчки, и то не којекако, него савршено, јер само такав је у стању да оцени као што треба исти Зборник. Кад би се пак усудио ко да оцењује исти Зборник, а сам не би знао ни речице грчки, зар то не би био да се најб*аже изразимо највећи абсурдум ? Па се у српству ииак нађе