Стражилово

983 такав детић, и то нико други, доли главом г. арх. Дучић! И кад не бисмо зна и, да је г. арх. Дучић свршио само 4 разреда гимназијска и богословију у Београду, у којим заводима није имао прилике ни да омирише грчки језик, а за оних 15 дана, што их је 1882. провео у Светој Гори, идући у Цариград по св. миро (!!!), није ваљда могао научити толико грчки, да може оценити преведен с грчког Зборник, опет бисмо видели по наслову Милашем преведене књиге, који је наслов г. арх. Дучић грчки навео, с каквим знаоцем грчког језика посла имамо. Како су год оном слагачу у краљевској српској штампарији, који је слагао г. арх. Дучића оцееу и приказ превода Милашева, .грчка слова хијероглифи, исто су тако хијероглифи и г. оценитељу поменуте књиге. Јер како је слагач наслов књизи сложио. онако је г. оценитељ и оставио. Колико речи у паслову, онолико и погрешака. По нека реч има три акцента. Колико је тежак онај оценитељ превода с грчког језика, којем не боду очи три акцента какве речи грчке, знао би оценити и наш трећошколац карловачки! Вредно је да се овом приликом констатује, да нико не воли тако парадирати са грчким и латинским наводима као они, који појма немају о грчком и латинском језику, а који су овамо кроз и кроз уверени, да је бесмислица учити те језике у гимназији. Нарочито књижевници наши у Србији, чија је најслабија страна незнање старих језика, врљају у својим „списанијама" грчке и латинске наводе у тако великом броју, да загледавши у коју књигу њихову мораш помислити, да имаш пред собом . какво дело Шафариково или Миклошићево. Колико вере заслужују грчки и латински наводи, које наводе у својим делима многи наши књпжевници. у Србији, показао је г. Иларион Руварац у претходном приказу Срећковићеве српске историје. Доиста, било би већ крајње време, да какав компетентан судија ш Сггаеав е!; БаИ1118, н. пр. професор Туроман, изнесе на среду сву лаж и обману, што се чини са латинањем и грковањем у Србији. Јер не учити ни грчки ни латински у школи, а после ступивши на књижевно поље разметати се наводима из књига, грчки и латински написаних, само заводи, обмањује и деморалише омладину српску. Који ђак у Србији, узев у руке поменуту г. арх. Дучића оцену Милашевог превода Збор-

984 ника, неће у себи овако помислити: „Ето и арх. Дучић, који у школи није учио ни грчког ни латинског језика, оцењује красно преводе грчких књига, и кити своје радове књижевне грчким и латинским наводима. То знање старих језика, може човек, као што је сасвим јасно, хоће ли само, прибавити и после, кад изиђе из школе. Баш је безуман онај свет, у чијим се школама муче ђаци учењем старих језика." Није ли овако мишљење логична последица латинања и грковања многих наших књижевника у Србији, који су, кад су ступили на поље књижевно, савладали тобоже и тај недостатак, што га је школа оставила у њиховом образовању? Не чини ли се подржавањем и утврђивањем оваког мишљења највећа штета иародној образованости ? Кад дакле као што рекосмо г. арх. Дучић не зна грчког језика, зар је онда чудо, што он у оцени Милашевог Зборника и није ништа друго рекао, до ли само садржај истог Зборника навео уз ове своје примедбе: 1) да је превод на више места нејасан; 2) да је стил у опште тежак и рапав; 3) да језик није доста чист; 4) да је правопис где-где погрешан; и 5) да је изостављено са свим правило картагенског помесног сабора при Кипријану, који се находи у атинској „синтагми", из које су иста правила преведена. (Г. Милаш сам је навео разлоге, зашто је исто правило изоставио, и овај недостатак није тек г. арх. Дучић пронашао!) И кад за исти Зборник г. арх. Дучић у својој оцени само ове иаведене примедбе наведе, без да је и један пример навео, из ког би се у истини увидети могло, да је превод на више места нејасан, да је стил у опште тежак и рапав, да језик није доста чист и да је правопис где-где погрешан: па имаде образа и смелости даље рећи и ове речи: „ ГХошто сам дакле овај Зборник правила светијех апостола, васеленских и помјесних сабора и појединих светијех отаца свестрано (!!!) размотрио и пажљиво (!!!) проучио онако, како иште његова велика вриједност и учење св. православне цркве (!!!)" — — онда ваистину мора човек доћи до тог уверења, да г. архимандрит нема појма о књижевном моралу. Загледајмо даље у солидност књижевног рада г. Дучића. Као што је познато, књижевни пустолови у опште без разлике ма којој народности при-

СТРАЖИЛОВО. БР. 31.