Стражилово

СТРАЖИ10В0

IIК: УРЕђУЈЕ МИЛАН САВИћ.

БРОЈ 32.

У НОВОМ САДУ 8. АВГУСТА 1885.

ГОД. I.

0 ч

И М 0 Ј Е. ОД ЉУБИНКА.

ао вали бурна мора Кад се дигну од вихора; Тако исто оркан љути По грудима бесно мути Бујну крвцу срца врела!.. . Ој, из праха и пепела, Поди' ће се слика нова, Од крстова и гробова; А у томе гробљу нему Кроз страхоту ту голему, Ја ћу гледат' дражи твоје, Очи моје! . . . Кад се црна нојца спусти, Кад обвије облак густи Црну земљу, — онда, чедо, Гледам твоје лице бледо, Руке мале, усне вреле, Беле зуби — груди беле, Мале ноне — меку косу И сузица бисер-росу, И у оку огањ лшви Гаспаљиви, сагориви. Ој, тад гледам дражи твоје, Очи моје! . . .

Кад ме тешки јади ломе, Ја с' прикрадем гробу твоме, Па ту зборим неаше зборе, . Најмилије разговоре, . . . Па к'о да ми из дубина Глас ромони мога сина: „Отац, отац, шта ћеш туди? Твој уздах ме сад пробуди, 11а ми тешко, тешко јако!.. Ти си бцо горко плако ? Штеди вреле сузе твоје" .. . Очи моје! . . . Ој, када би мог'о, сине, Да ме овај терет мине, Па капљице суза ови' Што их пролих по гробови Да накупим, — те да с' њима Гасим огањ у прсима, Да угушим сиње море Мога срца јадоморе, Да утишам оркан љути, — Е мирно ћу издахнути Гледајући очи тв^, Очи моје!

&

ПОП ИЛИЈА И ПРОТА ДРАГАЧ. ПРИПОВЕТКА И 3 Ж И В О Т А ЧЕСТЊЕЈШИХ. НАПИСАО МИЛАН АНДРИЋ.

II. ) утра дан још није ни свануло, кад је Нанта Рибарев ошинуо коње, а на коли му сеном затрпана петорка вина, црнога, као бичија крв, а кад га пијеш, а оно чисто слади. Као да и није за друго родило, већ само, да га изнесеш понуде ради, кад ти дође попа, да колач сече.

Сунце одскочило, а Панта гру у протину авлију. Прота је још спавао; а док је устао, дотле су његови млађи већ и спустили буре у подрум. Ко није дошао с празни коли, томе је допуштено било у протиној авЈији и коње храиити. — Панти је слободно било коње и у кошару увести.