Стражилово

995

СТРАЖИЛОВО. БР. 32.

996 ,

Прота Драгач је био паметан човек, мудра глава. Оно, што је једанпут код њега стоварено с кола, кад је ко год дошао да се тужи, или да што моли — оно се није никад морало натраг товарити на кола; па сад добио дотични правицу, или не добио. Прота је то већ знао удесити. Но, ал и иначе је прота Драгач био човек на свом месту. Пристао је ма у какво друштво. Говорио је и латински. Изучио је шест школа, па онда препарандију, а у препарандији је научио ударати у тамбуру и цртати мустре везиљама. Па онда је био две-три године учитељ. Ту је по подарини научио свирати коло на мицкало. За тим је изучио богословију. Певац је био, да му пара на далеко ниси могао наћи; а говорник, да га се не можеш сит наслушати. Док је прота устао, обукао се, доручковао и запалио лулу, — дотле је ГЈанта Рибарев имао довољно времена под орахом на дворишгу премишљати, како ће тужбу своју да предложи. На послетку изађе служавка Наника, па каже Панти, да може унутра. — Добро јутро, господине, и благословите. — Бог те благословио, љубезни! Од куда си? Панта пољуби проту у руку, а овај га благослови. — Из Т . . . . , господине. — Па које добро, љубезни? — Хе, није то ни видело добра, мој господине, јер од како нам тај наш нови поп дође, од тога доба се код нас мртваци не допојавају, а деца не докрштавају. Па ето, сад реците сами, је ли то добро? — А како то, љубезни? Панта му се изјада онако, како је од прилике од грка Спире научио. — Хе, ној љубезни, имам ја и више такви болесника, које морам да лечим. Али кад би сви људи тако радили, као ти, да у сваку потркушицу потежу проту, то ја онда не би имао кад, ни богу се молити. — Та . . . . знате, господине, ја нисам ни за вас заборавио — окрене Панта, а прота стаде чешће пуштати дим из луле, та . . . . ја само хтедох рећи, да сам вам донео — не буд' замерке — петорку добра вина — Е, видиш, враг јој баби, баш ти је луда, та моја Наника. Није, да ми је одмах казала. Панта мало подигне главу. — А већ је у подруму, господине. — Е, па то је лепо, љубезњејши, што се ти и за мене стараш. Али тако и треба; јер,

видиш, прота не може ићи копати виноград, ни чувати овце и говеда, па како би онда могао живети, да се ви, христјани, и њега по који пут не сетите? — Та јест, господине, ал тај наш поп.... — Знаш, љубезњејши, прота и попови моле се богу за душе свију вас. За то треба да се и ви њих по чешће сећате. — Ал моју покојну није наш поп ни . . .. — Па онда, љубезњејши мој, знаш, како оно заповеда наша света црква: „свјашчена лица почитовати." — Ал није је ни допојао! — А знаш ли ти, која су та свјашчена лица? — Деца недокрштена! Мртваци недопојани! Та то је . . . . — Свјашчена лица, то су попови, љубезњејши мој. У томе неко закуца на врати! — Слободно! — викне прота. — То је срамота! — викне Панта. На врати се помоли један млад човек. Коса му је од чела до потиока на две стране расчешљана. Капут — као да није на њега скројен. С врата му виси црвен, вунен шал. На жућкастом прслуку му впдесе трагови руменике. Чакшире је до душе затегао преко ђонова, ал му за то опет нису допирале даље од чланака. Ципеле, рекао би, да му није једап мајстор правио, а обадве су већ заборавиле, од чега се четке праве. У руци држи жут сламни шешир са плавом траком, и за њим струк смиља; а очи му стоје на врх главе, па бљеште, као да су у зејтин умочене. Чим крочи у одају, направи од себе писмо Г, т. ј. поклони се, па проговори, мислиш, ластино цвркутање имитује: — Слуга сам покорни, пречестњејши господине! — Које добро, амице! Панта Рибарев кад виде, да прота са овим стао у разговор, пољуби га у руку, па вртећи главом окрене натраг у Т. — Молим, пречестњејши господине, ја сам Јефта Ижичић, совершени препаранд, па сам дошао, да вас молим, пречестњејши господине, да ме наместите на какву штацију за дјетонаставника. — А имаш ли свидјетелство, да си свршио препарандију ? — Имао сам, пречестњејши господине, ал