Стражилово

1009

СТРАЖИЛОВО. БР. 32.

1010

У слутњи к срећи тако великој Уживам сад тренут највиши свој. (Фауст клоне, Лемури га прихвате и положе га на земљу.) Мефистофелес. За њега нема сласти ни ужитка ког; Тако се отима за новим само чш: Последњег, худог, празног часка тог Држ'о би се, сиромах, још са свим. Који ми тако крепко се одупир'о, Надвлада време, старац лежи ево то. И сахат стаде Хор. Стаде! ћути као поноћ. Сказаљка паде.

Мефистофелес. Паде; сврши се! Хор. И прође све! Мефистофелес. И прође! Глупа реч. А зашт' да прође ? Та било па и није, свагда то те то ! И нашто да се ствара вечито! Да оно што се створи тек разори! „Ту прође све!" Шта значи то баш тако? Да није било никад ни онако; Ипак се кружи, као да је ту. Вол'о бих с тог празнину вечиту.

-.хллппсп лТГХ Г \Г\КГЈУ Ј-ЈУ^

НОВИЈА НОЉСКА КМЖЕВНОСТ.*)

етко Је иарод који те среће, да у исто доба дође до врхунда тголитичке и књижевне висине, да споји спољашњу моћ са унутрашњим цветањем. Те је среће била у пуној мери једино стара Грчка, а што неки спомињу Французе за доба Љубевита XIV., Енглезе за владе Јелисавете и Шпањолце за време Филипа II., као сјајно доба душевне и државне превласти — то лежи већином у прецењивању тадашњих прилика. Једина се Енглеска може у том погледу изузети, јер се у доба ширења њене власти појави и највећи драмски геније, Шекспир. Италија и Немачка су доживеле златно доба своје књижевности баш онда. кад су на политичком пољу биле можда на најнижем ступњу. Пољска се књижевност приказује врло чудновато: она је дошла до вршка свога цветања 30—40 година после пропасти своје самосталности. У повесници пољске књижевности истиче ее истина т. зв. златно или Си.гмундове доба од 1520—1640., за креме сјајне владавине Јагегона и првих Ваза, кад су се истицали Јан Кохановски, Реј и Сарбјевски; али је то све незнатно према добу Мицкијевића, Славацког, Красинског и њихових последника. Од тих ироја још је у животу једини Вогдан Залески а и он је ућутао већ давно. Да садашња пољска књижевност не достиже великане оног сјајног доба, али да ипак има свог значаја и своје вредности — то да изведе задатак је ових редова. I. У Пољској је лирска књижевност, као скоро свуд у свету, чудним путем пошла У осталим зем*) У иемачком часопису „Веикзеће КипДзсћаи", који под уредништвом Јулија Роденберга у Берлину излази, написао је год. 1882. Отон Хауонер, члан државног већа у Бечу, анамениту студију о пољској књизвевности за последњих двадесет година. Ту студију доносимо ево — према простору нашег листа — у изводу а у намери да наше читаоце близке унознамо са значајном књижевношћу пољског народа. — У.

љама заћутала је с тог, што су политичке, научне и економске прилике отеле маха ; у Пољској је пак жалостан излазак последњег устанка, год. 1864, јако потресао сав народ. Омладина се листом подигла против идеализма, илузија. сањарија и нбмог бола, дакле против свег, што се до сад опевало. Часопис Ргге§1а(1 1у§ос1 тсшу, који је од 1866. почео у Варшави излазити, напао је оштро све идеалисте и мукоболне, све усхићене и занешењаке, и довикивао им: „Ви нисте деца нашег века, ви не разумете ово гвоздено доба, које хоће да иде новом стазом и да вам отвори нове изгледе. Певајте друкче, спевајте напредак, рад, проналаске, будућност, или окајте се певања." Та се лозинка на брзо распространила по народу; омладина је напустила песништво и латила се истраживања, материјализма. Тај је преврат пореметио све лирике: гдекоји не најгори — пођоше са струјом, те опеваше пару, електрицитет, здружење и бригу за сиротињу. Гдекоји — неки боље — стадоше тој струји на пут, јогунасто, подругљиво, и исмеваху т. зв. доба разума: најбољи пак покрише главе и нреломише гусле. Погледајмо сад оне, који још певају и оне, који су ућутали. Међ овима је на жалост најзнаменитији пољски лирик Корнелгуе. Ујејски (рођ. 1823. у Беремјању, у Галицији), који је после сјајног почетка а мутног наставка данас умукао са свим. У двадесетчетвртој години узвио се Ујејски нечувено нагло до највише славе и популарности. Његова песма „С димом пожара" постаде за годину дана свеопшта народна песма у најбољем смислу речи; њу су певали сви, у црквама и