Стражилово

1064

ма рукама кључаницу, па стоји, као укован. Још мало, на му ноге стадогае дрхтати, а на послетку се спусти на земљу у буџак, па ту од страха и заспи. Кад га је Пера звонар у јутру гурнуо с врати, — онда се пробудио. Кад је стао на ноге, прво и прво је осетио, да је — гладан. — То је ваљда био узрок, да није ни помислио на свој ноћашњи страх, док му није поглед случајно пао на хаљине о зиду; а чим је онамо погледао, одмах га је прешла глад. — Ко је ноћио овде са мном, чича Перо? — запита узплахирено. — А ко би ноћио? Није нико. — Онда ту има нечистих духова! — Бог с тобом, уч'тељу! Од куд у школи нечистих духова? — Па чије су дакле ове хаљине? — А чије би биле? Твоје. Јефта је вртио главом. Није хтео да верује, да су то његове хаљине. — Знаш ваљ'да, да ти је госпођа поша јуче поклонила. Јефта се удари дтаном по челу. Сад је тек био на чисто са тим злокобним хаљинама. — Хајд'мо, чича Перо. Код попе је већ била ракија и ручак на столу, и нема сумње, да би и данас исто онако било, као и јуче што је, да их у томе грк Спира није мало помео. Грк Спира читаву ноћ није могао да спава због оне синотње заједљиве примедбе Јове бербера, да он није у стању ништа израдити. Сву ноћ је лупао главу, шта ће и како ће? Зора пуче, а њему дође мисао, да сакупи неколико општинара, па да оду попу Илији, да протестују против намештања Јефте Ижичића за учитеља. Скочи из постеље, па прво оде комшији Неци кројачу, и овога с месга задобије за своју мисао. Одатле хајд' ђођи опанчару,- па Панти Рибаревом, па Арси Шалајићевом, и још некојима, за које је мислио да ће пристати уз њега. Јови берберу није ни ишао, јер је баш овоме уз пркос хтео да покаже, да ће он израдити оно, што је рекао. Поп Илија и учитељ још при ракији, а ето ти депутације, да протестује. Попа се изненадио до душе, кад је видео грка Спиру у својој кући, ал то је знао напред, да му не носе никаквог поклона, па зато није ни устао са столице, кад је депутација ушла у собу.

Грк Спира ће да води реч. — Ми смо чули, господине, да ви хоћете овога — па покаже прстом на Јефту — овога... ја не знам, ко је и гата је . . . да поставите нама за учитеља. — Па онда? — запита поп Илија, после дуже почивке. — Ми смо дошли, да у име целога села протестујемо против тога. Опет настане почивка, а поп Илија само гледи у грка. — Господине, ми протестујемо! Поп Илија ни брком не миче. — Ми сви до једног протестујемо! Поп Илија још увек ћути. Наслонио се на лакат, па флегматично гледа грку у по зенице. Грк не зна, шта ће од зла. То попово ћутање му је избило све мисли из колосека, па је од љутине већ почео усне да гриска. — Јест, господине; ми . . . — 0, гле мајстор ђође! И ти си ту? прене се у неке поп Илија, — дед', чашицу ракије. Мајстор ђођа се маши одмах за чашу. — Добро здравље, господине! —- Е, немој сам, к'о тамбураш. Чича Арсо! дед' и ти овамо. Ова је сгарија од тебе, а мирипш као босиљак . . . Дед', мајстор Нецо! А гле Панте! Хо, баш ми је мило, што си се и ти једанпут наканио к мени. Ја знам, ти си мало као узео срце на мене; ал људи смо, па треба један другоме да опростимо. А ја ћу се теби одужити с тиме, што ћу покојпици твојој три парастоса одслужити без — крајцаре! Док је ово говорио, дотле је чашицу ио чашицу точио, па додавао редом, — само се грка Спире невешт чинио, као да га и нема ту. Људи чисто нехотице прихваћају чашице, па једну за другом испразњују у попино здравље. — Учо! дедер једно „многа љета", у здравље ових наших поштених опгатинара Јефта Њкичић почне оно сватовско, а ђођа опанчар и Неца кројач одмах пристану уз њега. Грк Спира позеленио, као гуштер, а ноге му све клецају од једа. Грдна штета, што то „многаја љета" није чуо Јакша Мишљеновић! — Па треба ли тражити бољег учитеља, од овога? — запита сад поп Илија. — Ех, та ни у сто седам села га не би бољег нагали! — повикне весело Неца кројач.