Стражилово

1065

1066

— Нећемо ни ићи, да тражимо бољег! дода Арса Шалајићев. — Дакле, људи, ово је од данас наш учитељ! — заврши попа. — Ал ја протестирам! — изадре се грк, па као помаман излети из собе. Остали ни један ни у тулведо. што се грк срди. Све их је раздрагало певање Јефтино, и попова стара шљивовица. Само се Панта по који пут замисли. Туга му пређе у тај мах

преко срца за оном петорком, што је у лудо одвежена у К — Хајдемо сад. људи, да одведемо новог учитеља у школу. —- Хајд'мо, господине! Хајд'мо! — повичу сви у глас. Одведоше га, за иста, у празну школу и у празан стан, и од тога дана се почео Јефта Ижичић званично подписивати — „дјетонаставник т—ски."

(Наставиће се.)

Д Р А Г 0 Ј. (нАРОДНА ВОЈНИЧКА ПЕСМА СРНА МУХАМЕДАНАЦА. У ФОЧИ.)

обро слушај, драга моја, ^ Кад борије ударе, Ти изиђи, драга моја, Твојој кули на пенџер. Добро гледај, драга моја, Када алај вролази.

Ја ћу бити, драга моја, У биринџи алају. Махни на ме, моја драга, Твојом златном чаткијом, Ја ћу на те, моја драга, Мојим црним очима. Прибиљежио Миле.

СЕОСКИ СУД.

IV.

,ада би хтели да дођете у бирц, као што долазе сви честити Гусаковчани, видели би овог и оног, ово и оно, што би вас занимало, а особито — чули би ту много што шта, многу поучну реч, која пропада, јер нема никог да је забележи. Тамо би видели прво Елпидифоров нос, за тим бркове Андрије Кившенка, па онда редом: ћелу с нешто седе косе око очних костију и на потиљку; велику плавичасту брадавицу на носу између обрва и најпосле — лепу, густу, са свим седу браду. Та три знака беху на три судије. Онај судија с ћелом имао је малене очице, које увек изгледаху уплакане, а и говорио је танким, као да плаче, гласом. Сви су га за то звали женом, ма да је био мушкарац и звао се Семен Моргун. Са свим је друкче изгледао судија с плавим украсом на носу. Беше то од млађих људи, једва ако му било тридесет, а и леп је био. Он је човек газда. Деда му први подигао у селу сувачу, па лепо стекао. Звао се Мирошник Кузма. Што се тиче судије са^седом брадом, о том нашто и да говорим. Њега је знао сваки и у Гусаковци, и у комшилуку по се-

НРИИОВЕТЕА И. ПАТАПЕНКА. (Наставак.) лима, па и у вароши. Тамо запитај ма ког Чивутина за Максима Дуљу, па ће казати да га зна. Има око шездесет година. Чувен је на далеко с тога, што вечиго пије ракије, па се нигда не опије: као да је није ни омирисао. Тако је удешен, да му не мож' ракија нахудити. А није да је воли, већ, чисто би се купо у њој. П' онда је и вешт, он увек удеси, да пије на туђ рачун. Само ако га видите где седи уз два земљака, који пију алдумаш, то што је онај добро продао, а онај купио два вола, то због овог, то због оног, што се Максима Дуље ама ни зерице не тиче. Ето, то је друштво седе т у округ, а ноге по турски подавили. Пред њима бегае бокал, неколико чашица и тањир с посољеним краставцама, исеченим на кришке. Баш се снизила течност у бокалу до полак, а Андрија набрајаше све увреде, које му је Терешка нанео. Елпидифоров узео међу тим на се дужност, да пуни стаклад и да нуди госте. Уз то их је гонио, да искапе. Изгледало је, као да он части. — Ех, ех! Дед у здравље назимету! Бог да скоро се предигло, а о божићу било као