Стражилово

1109

СТРАЖИЛОВО. БР. 35.

1110

и невоље". Није бољи ни Јордан , а највећма се у претеривање унустио гроф Ализар, којије валхињско илемсгво тако описао, као да је све сазрело за лудницу. У врсту тих писаца долазе још Еазимир Хледовски, који лакшим фељтонским стилом пише све историјеке романе, хумореске, путописе и новеле из криминала, као „Ела", „Сигмунд Каридот", „Силхујете"; Цјехонски, који из страног света вади предмете за своје приповетке; Едмунд Хајецки, који на француском језику тако ист I добро нише као и на пољском ; Казимир Кашовски, који пише сеоске приповетке; Јован Турски ; два приповедача сентименталног соја: Марија Илницка и Гарзковски и на нослетку неки безимени, који живи у Швајцарској. У. Драмску књижевност у Пољској ваља поделити у своја два огранка, у озбиљну и у шаљиву. Док је ова добила више ваљаних представника, дотле се она не може похвалити ни с једном добром глумом. Што се озбиљна драма није могла развити, узроци су ти, што су политичке околности битно утицале и на представљаче и на публику. Великих позоришта има само три, у Варшави, Лавову и Кракови а то је мало за изображење ваљаних глумаца. Иублика је нак у свом укусу у последње доба подивљала, где радије гледи и слуша лакрдије, опетере и глуме, где све у декорацији лежи. Уз то долази околност, да се многи лирски песници поснетили драми, у којој нису у стању да произведу Што ваљано. Њихове су драме већином красни монолози и дијалози. особе нису природне, ситуације њ могуће а радња никаква. Но за то опет ничу драмска дела у безброј. Сномена заслужују Адам Асник, Јосиф Шујски и Вићентије Рапацки. Јосиф Шујски (рођ. 1835. у Тарнову) најплоднији је од њих. Главна су му дела „Валас", „Зборовскови" и „Марина Мнишехова"; осим тих написао је још до десет глума из пољске историје. Историјско му је схватање добро, језик леп, стих без мане, гдекоји карактери ваљани, радња, ако и проста, хармоничка — али то све не греје. Асншс је писао мање („КоладиРијенци". „Јеврејнн", „Кјејетут") У њима је осећање већ топлије, дикција месгимице заношљива са гдекојом искрицом; али као лирик није умео да подигне драмску зграду и најбоље му дело „Кјејстут" нема драмског живца ни ваљане карактеристике. Дела ВиЛентија Раиацког , који је сам глумац, боље еу удешена за позорницу, особе су му снажније а радња и дијалози живљи. Језик пак и дик- I

ција много су слабији него у пређашњих. Најбоље му је дело „Вид Стос"; писао је још „Коперника", „Ацерна" и „Рго ћопоге с Ј слгшб". Адам Белциковски (рођ. 1839. у Кракови) залутао је у драму, јер све показује, да је бољи био за шаљиве игре. „Адам Тарло" је елабо, млитаво и бледо дело ; „Мјецислав II " опет сувише грубо и неотееано. Бранислав Комаровски вадио је своје драме из праетарог доба словенеког. Његов „Крок" је енажно дело али „Кромвел" већ непотпуно у карактериетици. Бранислав Грабовски више је фразеолог; дела су му „Краљевић Марко" и „Мистивој и Сванхилда". Сличан је Јулијан Парадовски са својим делима „Игуман Павловаца" и „Клеопатра". Гроф Леоиолд Старзенски, иначе ваљан лирик, писао је плачевне драме, у којима су само монолози лепи. Ипак остају за недељну нублику од вредности „Сибирека звезда" и „На мазгали". Од веће, ако и не велике вредности јесу драме „Марта Посадница" Павла Свјецицког (књ. име за Стахурског ) и „Отац Макарије", „Невини" и „Хелвија" Александра Свјетоховског (књ. име за Владислава Аконског). Из тог кратког прегледа се види, да о напретку озбиљне драмске књижевности у Пољака не може бити разговора, и да само три драме заслужују већу пажњу „Валас", „Кјејстут" и „Вид Стос". Историјску шаљиву игру обрађивали су Крашевски и Ђелциковски, али са елабим успехом. Права шаљива игра није дуго имала своје заступнике. Гроф Александар Фредро старији ућутао је већ 1835., ма да је живео до 1876., од једа, што су га неки критичари олако осудили. Карзењовски пак пиеао је сваке године све слабија и слабија дела. Тада, измећу 1860. и 1865. јавише се млађи писци, који етаре шаблонске фигуре бацише у закутак, да изнесу представнике свога доба на позорницу, са својим оеећајима и манама, заблудама и слабостима. Тако исто су се ратосиљали старих доеетака, забуне, неспоразума и маскирања. Први је почео у том правцу да пише глумац Јован Хецински; али његова најбоља дела „Племените душе". „Васпитани људи" и „Критичари" показују више добру вољу него способноети. Гроф Александар Фредро млађи ударио је такође тим правцем, али је писао више лакрдије него праве шаљиве игре. Њему је главно, да побуди емеј а то је поетигао и његова дела „Пре доручка", „Течина пеема", „Кад Проспер спава" и особито „Је диница" позната су и у преводима. Ако је радња у њима немогућа, фигуре познате, ипак плотун његовог хумора разгони еве те замерке. Покушао ее