Стражилово

1091

СТРАЖИЛОВО. ВР. 35.

1092

свештенику своме. Само је грк Спира мислио, да би ово било најзгодније време, да се курталишу Јефте Ижичића, јер сад — вели — не би било попу до тога, да га брани изаклања. Ал да је о томе могао баш и све село уверити, ни онда, не знам, би ли му пошло што за руком, јер је Јефта Ижичић још од поклада стекао нових пријатеља. Прошлих поклада је Јакша Мишљеновић оженио сина, а кумовао је Неца кројач. Није потребе ни казати, да је и Јефта Ижичић био у сватови. Свекар бабо да се растопи од милине, кад је Јефта одпочео оно —- „Одби се грана од јоргована." Од како је Т . . . . , није било тога певања у сватови! Ал ни Јефта Ижичић неће те сватове никада заборавиги. С кумом је била ту у сватови и ћерка му; а то је било познато, да су црне очи Јованке кројачеве већ многог момка устрелиле. Јевта је Јованку сад први пут видео, а кад су кртани у вече приказивали кра-

ваље. Једном се од њих ниЈе могло, да не пришије онако у шали уз кумовски краваљ: „Еуме дебели! Пази добро на пилиће, јер ти се кобац надмеће над кућом!" А онај други кртан ће додати: — »Куме, мили куме! Ја прођо отоич крај твојих белих двора, па завирих под настрешницу у голубињак ти. Еад тамо, а она твоја голубица, што си ми ономад говорио, да се без пара излегла, стекла себи голуба, па да ти је сретно и берићетно ! „Амин, да бог да!" — повикаше у глас сви свати, а Јованка Нецина оборила очи. После тих сватова Н.ца и сам почео размишљати, а и попа и кум Јакша му више пути спомињаше, да би Јованка прикладна учитељка х—ска била. И Неца је то са свим јасно увидео, па од тога часа могао је грк Спира роптати, колико му драго, на Јефту Ижичића, Неца и његов кум Јаша, и Јакшин нови пријатељ, не даду на Јефту ни сламком да се ко ОаЦИ ! (Наставиће се.)

ИЗ „МОРСКИХ ЕЛЕГИЈА"

VII.

ЈОСИПА ВЕРСЕ.

етнаест си превалила љета, 0 Маријо, рибарева ћерко; Па већ за в'јек игре заборављаш Што су младост забављале твоју У веселом кругу другарица. Танке су се руке заоблиле; Хитра веђа, чешће него прије, Па око се спушта срамежљиво; На њедрима, кб у тајној башчи, На што сама стрепиш промислити, Двије су се руже помолиле А снијегом бијелим поеуте. Ти се смијеш када морски вјетар Твоје власи размеће по зраку; Ти се смијеш кад јутрњи лахор Пун мириса с поморскога жала Теби младој евјежи дарак носи, Свјежи дарак — јутрњи пољубац. Ти се смијеш, али брижном руком Тад запињеш танку кошуљицу Јер је шћаше вјетар одапети Да пољуби младост од њедара. Петнаест си превалила љета: Прође доба певиних игара, Вр'јеме ступи младих сањарија. Кад у јутро након топлог санка Руком прођеш взнад црног ока,

Ко да каниш растјерати маглу Шта остави санак пред очнма, Тад у опом раскошном покоју Кад с' одмара твоје младо т'јело У топлоти скромне ти постеље, Тад на ноћне размишљаваш санке, Срце питаш: Јесу л' маштаније? Па се смијеш из невине душе Кад разгледаш санке чудновате, 0 Маријо, весело дјетешце! Тешко ми је нромислити на те! Што ће теби љути живот дон'јет? Кб страшило видим пред собоме Једну лађу скршених једара; На њој мрнар један млади вапи, Вапи спаса. ал му спаса нема. А ти тужна летиш низ обалу Тужном момку голе руке пружаш Па га зовеш у твоје наручје; Ал' олуја љубав вам раставља; Понор црни момчева је рака, Понор му је свадбена постеља. Тешко ми је промислити на те, На бл'једило млађаног ти лица Што 1) е тебе у раку справити Кано мртви на распупку цв'јетак. Играј, снивај; да не видим нигда