Стражилово

1139

СТРАЖИЛОВО. БР. 36.

1140

вања новијем плодовима своје фангазије, и збиља двије године пошто му угледаше свијета прве пјесме, издаде он своје Полутаме (Репотћге), нову збирку лиричних саставака, која му брзо разгласи име широм полуострва, као оно младе домаће славе. Ове су пјесме права побједа вјештачке природности, побЈеда добро схваћеног реализма: пјесник се одрекао идеалистичних маштанија, али му у сваком стиху провија нека љупка идеалност, која потјече од самог предмета. Прага је, као код нас ђура Јакшић, у првој младости учио сликарство, које кашње прегори пјесништву. Огуда несташна љепота његовијех строфа, које често не одговарају строгим правилима прозодије (његова ћуд не могаше да им се прилагоди), али су ипак карактеристичне са неког логичног сктада између његове оригиналне природе и дотичног пјесвичког облика. Мени се, читајући Прагу, чини да читам каквог талијанског Хајне-а. Колико ведрих и најивних мисли, и чудних ли душевних доскочица а да нам својом вјештачком кичицом сазда све што му у очи пада! Уз-а-њ чељаде час дршће, час плаче, час пуца од смијеха, час проклиње а час благосивље. Његове старице, његово цвијеће, његове госпође, његова дјечица, његови заходи, његове зебње, налазе у нама жива одјека; сви смо такова шта зазрјели, ама не знали изразити. Ове П о л у т а м е, премда сачињене из разнијех саставака, представљају вјештом оку ипак неку органичну цјелину, као да су поједине пјесме тајнијем траком спојене. У њима као да пјесник пророчком рјечитошћу својијем врсницима вели: обазрите се унакрст око себе, сваки је појав у животу извор пјесми и попјевци; не лутајте кроз облаке тражећи надахнућа у тајанствености; досле је природа била занемарепа; описујте јој дивоте, снаге и крјепости, описујте сами себе у овоме метежу малих и великих страсти, малих и великих лудорија и врлина. Тако ћете одати пошту здравој и великој умјетности, умјетности која нема друге сврхе до своје савршености. И збиља на што пјеснику вјештина, већ да с њоме описује разна лица своје нарави, без икаква плана, не обазирућ се него на унутрашњи нагон и пружајући тако свијету искрени устрижак човјечанства? Прага је увјерен да умјетност не смије постати ропкиња ни вјере ни политике. јер је она самој себи сврха, као год и васиона; и зато нам час описује предјелне љепоте родног му мјестанца, а час по-

диже химну мјесецу; час се интересује за судбину сиромашног ковача и жали „што није дјевојка, да своје лице на оним племенитим грудима измрчи", а час се заноси за снијегом што но зими стабла прекрива Ко ће да његову машту обузда? Прошла је зима: пј^сник стао опет пољем лутати, и бесвјесно пао пред кућу старог, давно упокојеног жупника, с којим је дјетињство провео; и одма му се предочује стари свештеник гдје оком прати сликарске покушаје неуспјелог живописца; чује га још како весело поје (успркос папи) на дан италијаиског устава: „Премда не љубим попове, лијепо ми око сузи, — промишљајући на оног старца, — који. живљаше о еванђељу; - мирна и блажена душа одлеће махом — да се одмори у рају, — а бискуп се бајаги изрази да је пропао —• с тога што у цркви појаше на дан Устава." Споменуо сам на више ђуру Јакшића. Еле Прага — који је с њиме и на умном пољу у некоме сродству био — наличи много, што се судбине тиче, оном нашем патнику, који је у животу много сградао од зле среће, аш још више од опакијех људи Пошто добро познаваше наклоности своје нублике, издајући другу књигу својијех пјесама, наииса јој Прага на глави овај сјетни натпис: N08 с а п 1 т и 8 8 п г (И 8 (ми пјевамо глухијема). То бјеше варница, која зажди лагум. Слијепи обожаватељи романтичних традиција насрнуше на њ као бијесна штенад, предбацујућ му баналност предмета, којима се бављаше, и једноставност језика (сјећате ли се Саве Текелије који предбациваше Вуку Караџићу језик „говедарскш" ?!) у његовим пјесмама, што сасвијем противно бјеше усвојеним канонима њиховог литерарног законика. За њима се поведе и глуиа свјетина, која сгаде пјесника по прсту казивати. Заведена фукара заборави, при тобожњим манама, и што у Нрагиним пјесмама бијаше најидеалнијег, заборави Химну дјетешцу, онај пјеснички алем, штоно одише онијем тајнијем чаром, оном благом њежношћу, којим су задахнуте само неке младеначке пјесме патетичног Ламартина. Ој ви сви, оци и матере, који данимице милујете рујне главице ваше миле дјечице; ви, који знате што је родитељско срце, послушајте ове стихове одушевљеног пјесника, којему се придао синак: „Он раствори онај дан своје прозоре, —• погледа у небеса и благодари плаветнилу; — насмијеши се