Стражилово

1141

СТРАЖИЛОВО. БР. 36.

1142

двијећу — и рече ваздуху: ала слатка мрмошења! — А ластама рече: здраво, — нутнидима: Бог вам у иомоћи! „ И споменувши Бога, обузе га висока — страва, те из.збуњене душе — ускликну: Ој Господе, Јехова, Превишњи ! — Благо томе ко на земљи живи!

„Затим рече сам себи: Душо моја — срчи амброзију запјеханих пљућа: — устостручи љубавне моћи, — разлиј се, душо моја, разлиј се у пјесми! — Родило се мило чедо, — ружичасто,. живахно, чило и убаво. „Родило се чедо, давио жуђени — Месија умилне колибе: — ено га на, мирна у колијевци, на њему је већем кошуљица, — кошуљица бијела — извезена с десна и с лијева. Р Ено га на; на блиједом његовом лицу — сањао сам већ све небеске снове; — сада вјерујем у анђеле, у анђелке — овјенчане плавијем крунама; — збогом књиге! — Схватио сам свијет у један час. „Схватио сам свијет! Не тражите —попу, филозофу тајне; — вапај милог чеда, ето вјере ето тајне људскијех удеса! — Збогом сумње! Збогом снови! — Видим, чујем и благосивљем Бога." Хтио бих вам превести, да није одвећ дуга, сву ову „Химну дјетешцу", јер бисте јој само тако могли разабрати необичне љепоте. Но, уздам се да ће вам овај одломак открити ако ће и површину оне њежне душе, кадре сличнијех полета. Права пјеснична нарав, Прага осјећаше у свом срцу дубоки одјек спољашњих утицаја; непријатељ сваке мржње, наклон по својој ћуди пријазним чуствима, хотимична сатира није никада из његова пера потекла; ама свеђ била изазвана. А кад му људска злоба и неприлике живота сасвијем душу растроваше, ни тада се његова срчба не изли на поједина лица. Пјесник саже главу над својом тугом и сјетно запјева: „Сам Бог знаде јесам ли чувао — бисер-зрнце, моју тужну младост; — јесам ли јој сјајно лице окаљао — на трудноме путу. „Сам бог знаде јесам ли чувао од свјетских порока моју душу. — Чекао сам увијек ону утвару бајну, — која никад не дође. „И пошто се блато пење попут облака, — попут тамјана и побожне молитве, — оно ми скоро захвати бијело лице ... „Ћ блажена чистоћа срца, — и тврда вјера, и блага надежда, — и дјевствени жар младачког ума, — све оде без трага!"

Драгоцјена исповијест, која нам открива значај и душу пјесникову! Има људи који су кадри пропутовати кроз блато љуцкијех страсти и опачина, и изнијети душу неоскрвњену; али су то људи обични, који пролазе хитно кроза свијет, очима упртијем у своју личну цијељ, и необазирућ се на околостојећу вреву мисли и афеката. Ама пјесник не може да их равнодушно мимоиђе, и од тога часа почимље његова тешка задаћа: да нам саздаје сузе и осмијехе свију ствари. Одвећ бих одуљио, кад би вам стао приповиједати јаде и невоље, које сиромашног Прагу снађоше у пошљедње три-четири године његова живота; године љуте разочараности и одатле потјечућих логрјешака, које пружише његовијем душманима згодну прилику, да га свијету прикажу као човјека огрезнута у ниском блудилу и свакојзи злоћи. У ствари, сви се његови гријеси састојаху у томе, што се бијаше (еј судбо клета!) одао пићу, да при пуној чаши заборави своје витешке невоље! Емил Прага спадаше у онај тијесни круг пјесника, који се могу сматрати искључивим продуктом нашега доба, а тешко да бисмо у појединим књижевностима више од једнога нашли. Такове бих ја пјеснике радо назвао Светијем Августинима*) лиричне поезије. По мом мњењу, Французи немају него Миржера, а Нијемци него Хајне-а. Јесу ли вам познате „Зимње Ноћи" (Пеа пшШ (ГШуег)? Сјећа те ли се Хајнеове „Пјесмарице" (Висћ <1ег 1лес1ег) ? Те мале пјесмице нијесу друго већ откуцаји заљубљеног срца. У њима су пјесникове сузе и осмјеси у непрестаном контрасту. Његовом посматрачком оку не украде се никаква ствар. А при том чудне искрености! Све што је ауктор осјетио и уочио, представља нам са највећом вјерношћу, баш као да се догађаји пред нама још једном понављају, те нам се чини као да његове осјећаје у онај час и ми осјећамо. Сваку ствар, па и најмању ситницу у стању је тако нацртати, као да је највјештија кичица сликарева пред нама насликала. Ми Срби, који смо у лирској поезији прилично богати, не бисмо ипак знали супротставити ништа слична другијем народима. Једва ако погдјекоји слични звук одјекује у Змајевим „ђулићима" и у некијем пјесмицама ђуре Јакшића. А то се можда тијем тумачи, што су код нас лирски пјесници још одвећ забав-

*) Овети је Августин на глаеу са евојих „И сповиједи."