Стражилово

1143

ОТРАЖИЛОВО. БР. 36.

1144

љени опћијем мислима и осјећајима, те им не напретком културе, појавити и код нас какав остаје времена да се сасвим субјективишу и Прага. Међутијем, камо среће, да га можемо степосвете анализи сопственог срца. Можда ће се, ћи и у пријеводу! Марко Цар. —-— ■

ОЦЕНЕ И БИВЛИЈОТЕКА ОДАБРАНИХ РОМАНА. Јогуница, написао Жорж Оне; Кумјасинови, написао Анри Гревил и Делија Девојка, написао Лудовик Алеви. Нревео Ђранко Мушицки. У Новоме Саду, издање и штампа А. ДајевиЛа. 1885.

Пред нама леже пет свезака тог повог подузећа штампарије А. Пајевића, и то у врло укусном издању, на лепој хартији и с врло лепим, читким словима. На први поглед морају већ задобити читалачку публику, и по спољашњем изгледу, и по именима писаца, и по имену преводиоца. Сва три француска писца заузимају угледан положај и књижевности свога народа, Оне још најугледнији. Што је тако на јуриш освојио такав положај себи, лежи у том, што се француској публици мало додијали Золини романи, не с тога, што можда не стоје на висини свог позива, већ што та публика тражи све ново и ново. А Оне је у реалистички правац свог писања уплео и доста идеализма, поглавито пак психологије. Анри Гревил стоји већ на нижем степену; он, т. ј. она као да би хтела да уплете и мало „срцепарућег" у своја дела, а то све на широко и на дугачко, и по овом роману судећи, макар се и понављала. Алеви јесте писац фине сорте; али да се на њега могу односити речи преводиочеве „што Фраицузи могу, не може ни један други народ", сумњамо, кад се сетимо само Тургењева, Достојевског, Толстоја, Брет Харта, Павла Лајза и норвешког писца Хенрика Ибсена. Могу и други народи, могу; само им ми не познајемо писце као што треба. Што се тиче „Библијотеке одабраних романа" имамо да замеримо две ствари. Прво, преводилац је самовласно дао романима друге наслове, него што их је дао сам писац; он је до душе у предговору хтео то да оправда, али се опет за то не да оправдати. Свако је књижевно дело у нрвом реду својина пишчева, и ако је Оне нашао за добро, да свој роман назове г Власник рударнички" а Алеви пак свој роман „Поп Коста" — онда се требао и преводилац

ПРИКАЗИ. строго држати њих. Друго је што замерамо, да је Бранко Мушицки у оиште превео Алевијев роман, кад је тај већ у нас преведеи, и то са свим лепо, од ђорђа С. Симића а нод правим насловом, „Поп Коста". Но, можда Мушицки није то знао, и ми сами смо тог мњења а опет нам је жао,. што се о једну ствар трошиле две снаге. Но те замерке тичу се само спољашности романа и никако не мисле да утичу у само начело превађања. А то се на овом месту само похвалити може.,Већ избор романа је такав, да заслужује свако признање; њих може читати и старица и „виша девојка" ако их и неће са свим разумети. У осталом, романи се и не пишу за њих, већ за одрасли свет, који је са собом на чисто, као што је то већ Лесинг у својој песми „Гиг \?еп јсћ 8ш§е" јасно обележио. А да се Лесинг разумевао у књижевности, о том ваљда неће посумњати нико! ПРго ее тиче преводиоца пак, то знамо сви, да језиком влада, као мало ко у нас. Његове иревОде читати, заиста је и пријатно и поучно. Сећам се, да је Павле Линдау једном приликом рекао, да се од преводиоца бар то искати може, да зна бар један језик добро; или онај, са који преводи, или онај, на који преводи. За Вранка Мушицког стоји, да зна српски и ми видимо на свакој страни, како иде за тим, да што „српскије" изнесе пишчеву мисао пред наш свет, да не морамо ловити по ваздуху опсену неку: пишчеву мисао сакато преведену. Мушицки је Миклошићев ђак, а то је доста. Да богме, да се не можемо упустити у потању оцену тих романа, не само, што би нас то и сувише далеко одвело, него што то и не спада у задатак нашег листа. Доста је, да кажемо да су романи заиста добри, и да се могу препоручити сваком и свакој. Из њих учимо друштвено-културно стање Француза и Руса, до душе, само у „вишим слојевима"; али — не знамо ми ни како је тамо, те није згорег дознати и то. Поново препоручујемо „Библијотеку одабраних романа", тим већма, што јој је цена малена према оном, што се публици пружа. м. С-К.