Стражилово

1178

у профилу. Десни аморчић се левом ногом подупрво а десну је повукао натраг и чисто се наслонио на њу. У обема рукама држи стрелу; десном је управља а левом ју је мало притиснуо; главу је своју мало нагнуо а лице му је пола еа Гасе. Оба аморчића имају мала, шарена крила. С једне стране у дну лиснати брест, с друге пропланак а у среди на пред чистина, све је то разредило поделу светлости и сенке тако, да леви аморчић, баш са брестове хладовине за њим, у већој светлости долази пред наше очи него десни. за чијих се леђи пружа шумски пропланак. У опште, распоред светлости и сенке тако је очигледно удешен, да гледаоцу свагда онај део слике упада боље у очи, који таман гледи. Одмакне ли се пак мало даље од слике, тек онда види, како је тај распоред уметнички удешен, јер му пред очи чисто излазе они делови, које је уметник тим распоредом хтео боље да маркира. Слатка, гола, ружичаста тела аморчића показују се красно у пуначкој једрини својој, сивасто-зеленкасто камење чисто се светлуца у пуној светлости, нотак се час губи у сенци час се блиста у зраку а блага хладовина шумска чисто свежи и око и чело гледаочево. Најзанимљивији је израз у лицима оба кудрава и буцмаста аморчића. Док је леви, плавојко, сасвим реван и пажљив, својим велеважним послом сасвим заузет, да из шкољчице таман на оно место воду сипка, где му друг оштри стрелу, дотле се овај, смеђашко, као помалко лолински и смешка, док стрелу таре те таре: права деца, која и ситницу најозбиљније ехватају. — Да ли баш ситницу ? За њих, аморчиће, можда и јесте; али тешко да јеизаоне, којима су намењене стреле, те љубавне стреле. Али неће бити да је и за њих то баш ситница; јер од куд та ревност, која се не показује само на лицима њиховим, него и на телима, која се чисто усредсредила у посао — и једно је и друго, и ситница и крупница. Са њиховог гледишта крупница је у то-

лико, што им је задатак заметати љубавне кавге, а ситница пак у толико, што им је то обичан посао, на који су се навикли већ од постанка свог. Богови су то мали а како се ревносно баве људским стварима. Онај је леви од тешке пажње чисто ушиљио слатка усташца своја, само да ни једна кап не оде узалуд, крај оног мало удубљеног места на камену, где се оштри стрела. И онај десни пази како ће трти стрелу; али он као да је мало старији од свог друга, мало иекуснији, те врши важнији посао, да удеси стрелу а леви му тек као шегрче долива воде. И лице му је према том. Док је леви безазлено дете, дотле је он већ неки мудрашко; уста су му малко развучена а обли обрашчићи затегнути — чисто му се може шчитати с лица, да није оштрење главна ствар, цел, већ само средство, да извесно дође до цели: да рани срца, људска. Па с каквим ли ће ћефом одапети стрелу, кад буде ваљано удешена! Гледаће само своју мету, срце, раниће га а за даље се неће бринути ама баш ништа, само што ће се у тренутку метка слатко насмејати, јер — није промашио. А људи, ми смртни људи, можемо се после превијати, можемо уздисати и чезнути, он. несташни аморчић, окренуће се лакоумно од нас, оставиће нас да болујемо, и отићи ће можда на то исто место у шуми, да наоштри још коју стрелу и да свом пажљивом другу приповеда, како се у свету мало нашалио с људима. Овај ће пак пазити и пазити, вртиће главицом својом, насмешиће се и опет заитити воде у шкољчицу, да тако исто ревносно врши свој посао, да сипка воде на камен. А он пак, несташко, извадиће из тула свог нову стрелу, прегледаће је, и — обојица ће почети свој носао на ново, тај посао, који нам је ево уметничка рука Уроша Предића тако живо и тако умиљато створила на платно, и то тако ревносно и одано, као да нису мало пре учинили чуда и покора у срцима људским. Али нека их, нек раде, та то им је занат. Ж. С—ћ.

Л И С Т А К.

СМРТ ИВАНОВЕ ЉУБЕ, ПО КАЗИВАЉУ ГђЕ Ј. С. 11РИБИЉЕЖИО ЂОРЂЕ СВИТЛИЋ.

Уранила Иванова љуба, Уранила у зелену башчу, Уранила да залива цвеће. Она ишла од цвета до цвета, Свакоме је цветку попевала.

Еад је дошла цветку рузмарину, Она му је лепо попевала: „Рузмарине, моје лепо цвеће, „Увек цветаш а семена немаш! „Тако и ја, Иванова љуба,