Стражилово

1159

СТРАЖИЛОВО. БР. 37.

1160

одговори на то све владика — па ћу се постарати, да се поврати ред, мир и љубав у општипи вашој; а дотле се притрпите, и испуњавајте дужности христијанске и заповеди божије. За тим благослови владика депутацију, ова целива свету десницу, и врати се — од ауд је и дошла. Код куће једва их дочекагае, да чују, кад ће се попа селити? Још оно вече се састане скуп код грка, и Спира свима да на знање, да је владика обећао, да ће повратити ред и мир у општини, а о савету владичином није ништа споменуо. Људи би с тиме били задовољни, да није Панта Рибарев после приповедао, како је владика споменуо и божије заповеди; а он се још и сад сећа — вели —, да је и покојни прота говорио њему о једној заповеди, која каже, да свјашчена лица ваља поштовати, па се боји, да и са овом тужбом не буде, као што је било са његовом код проте Ово је многима ударило клин у главу; па — да вид'те — имао је, рекао би. и право Панта Рибарев. Прошло је по године дана, а на њихову тужбу још ни какве одлуке. — Треба, да пожуримо ту ствар — рећи ће један пут Спира. — А како? — запита Арса Шалајић.

— Па сад ил писмено, или да идемо опет владици. — А хоћеш ли ти дати опет трошка? запита Јова бербер. — Та кад смо већ започели, сад не можемо натраг — одговори Спира. — А ја мислим, доста би било, да само писмено пожуримо. Као да је изгубио вољу на даље предујмљивање. — А ти напиши, Сииро, како најбоље знаш, — рече Јакша Мишљеновић — а ми ћемо пристати, па положити крст. Ово се прими, и за неколико дана — оде пожурница владици Сад опет чекај за одлуком. Прође и опет по године, а грк Спира да се распадне жив, што од владике не долази ни шта. Другу је пожурницу послао и без договора са људима, — ал ни та не беше боље среће. Грк већ почиње роптати и на владику; људи се стану бунити, у сљед гркова грдње, а поп Илија — као да се то и не тиче њега, него каквога турског хоџе. Спомене ли му кад год ко о тој тужби и депутацији што год, а он тек — хоћу, нећу — одговори: — Нису погодили, на која врата ваља ући код владике, кад желе, да што израде! (Свршиће се.)

И А Д А.

та је нада? .... — Јел' то мамак, што га беда пред жељама нашим носи, те нам нигда клонут' неда под притиском тешких мука што наноси од почетка свету бедном њена рука? ! — Ил' је то дар божаствени, што ј' дарован бедним људма, да им срце ие препукне у леденим, трошним груд'ма ?! — Ил' је нада мајка среће, па кад мајка чедо чека, иослушно ће чедо доћи мајци својој из далека ?! Све је нада, а и ништа, час је снажна, силна, моћна, час малена и незнатна и ништава и немоћна! У маху је дивска створа,

дохватила већ облаке, па већ круну на се меће од светлости сунчев-зраке! . . . Један удар, а она је срушила се са висине, па у стиду, сраму, болу, чами, страда, вене, гине! Али опет .... нова жеља подиже је из мртвила, па је опет моћна, сјајна, као што је и пре била Ј Она тако вечно расте, она тако вечно пада, док у срећу не улети ил' док бол је не савлада! Е, па тако, ка' и нада, живот нам се вечно креће, час по мраку дугих јада, час по сјају кратке среће! Ср. Карловци. Милутин Трбвћ.