Стражилово

1163

СТРАЖИЛОВО. БР. 37.

1164

жили, тек само изгледали. Ту би се на степењу као одмарала, онда би отрчала у велику одају, разгледала кипове, па кад је не би баш задржавали, оджурила би се кући. Ал опет најпосле превари нас нада, а откајасмо што смо јој кроз прсте гледали. Детета нестаде, шешир му нађу где по води плива баш онде, где је силовит поток падао у језеро. Држали смо, да је у пентрању страдало међу стењем; сва мука заман, тело се иије могло наћи. Замало па и Сперата разабере из нерасудна торокања своје другарице смрт својега детета. Као да беше мирна и весела и као да јој беше мило, што је бог примио то сироче к себи, те га склонио, да не трпи и снује још веће несреће. Овом приликом спомињаху се све бајке, што се обично причају о води. Приповедаху: језеру ваља сваке године по једно невинашце ; е не поднаша жртва тела већ га изнаша јал' пре јал' после на брег па и последња кошчица, ако је потонула мора горе. Причаху како је нека тузкна мајка, што јој се дете у језеру удавило, иризивала бога и угоднике богкије да јој бар само кости даду, да их сахрани; ирва бура, приповедаху, изнела је на брег лубању, друга труп, па кад се све скупило. нонела је све кости у марами с собом у цркву и гле чуда, чим је положила на ступње олтарско, заче се дете дерати и извијати из мараме свима на чудо; само не беше једне кошчице од малога прста на десној руци, коју је мајка после још једнако тражила и нашла, и која се за успомену и сада чува међу осталим моћима у цркви. На јадну мајку силно утече ова приповест, машта јој осети нов полет и повлађиваше јој осећају срца. Мишљаше е је дете сада откајало и за се и за ♦->§ БИЛИНЕИ С Т У Д и Ј А Н. I 11р1а ао и сви ' тако и РУ СКИ народ има своју усву, народну литературу — плод на° г родног ума и фантазије. Као и код других, тако се и код Руса јавља она у првобитном периоду народног живота, до почетка културе, кад још сви живе општим животом, стоје на једнаком степену развијћа те се сливају у јединство мисли и чуства. Битна карактеристика је те литературе осуство личносги Певач, кад пред слушаоцима казује какав догађај, није био што друго, но орган свога народа, хранилац његове песничке ризнице. Његов

своје родитеље, е ће се са свим опростити клетве и казни, што их до сада тишташе; е је само до тога стало изнаћи кости детиње да се однесу у Рим, па ће се дете на ступњу велика олтара петровске цркве опет укасти народу с истом лепом, свежом, кожом својом. Е ће оиет својим еопственим очима угледати оца и мајку а Иапа ће осведочен о саизволењу божијем и светитеља уз гласан усклик иарода опростити их и венчати. Од тада је једнако упирала очи и бригу на језеро и на брег. Кад су се ноћу у месечини вали лелујали, миигљаше е јој свака светла пеница носи дете; мораде увек когод отрчати, да га на обали као ухвати. Тако је и дању уредно долазила местима, где се шљункаста обала но мало спуштала у језеро; скупљаваше у једну кошарицу све кости, што је налазила. Нико јој не смеде рећи, да су од животиња; крупније је закопавала а ситније остављала. У томе послу проводила је непрестано свој живот. Свештеник, који ју је до тога и довео испунив строго своју задаћу, прихвати је сада свом својом снагом. Љеговим утицајем држаху је у околини за занету светињу а не за луду. Свет стајаше склопљеним рукама кад где прође а деца јој целиваху руку. Њеној старој пријатељици и другарици праштао је духовник грех, што га је згрешила код ових двога, а само под тим условљем, да за цела живота свога исто верно прати ову несретницу, а она испуњаваше ову дужност све до измака веома стрпено и савесно. Ми за то време нашега брата не упуштасмо из очију; ни лекари ни свештенство његова манастира не хте допустити да пред њега изађемо. Али дасе уверимо, да му је према прилици добро, могли смо по вољи мотрити га кришом у врту, у ходницима па и кроз неки прозор на гредици ћелије му. ^ (Свршиће се.) БОГАТИРЕ ОВАЧЕВИЋА. посао није био у томе, да сазда, створи нешто ново, што други не знају, он је предавао онако, како је сам чуо, оно исто и онако исто, што су и како су предали други њему. Сама спољашња форма није зависила од њега, он је набрајао, низао мисли, како их је народ сложио, а то, што је једном било сложено, остало је нетакнуто, неновређено. Несма, скаска, пословица — то је богатство народне литературе У Руса. Оставив скаске и посшвице, као и песме митолошког и религиозног садржаја, ми ћемо