Стражилово

1187

СТРАЖИЛОВО. БР. 38.

1188

то време ко умр'о, или се дете родидо, — морали су ићи у друго село рад попа. Хе, —- то је владика допустио поп-Илији. Док је поп Илија путовао некуда, дотле се догодило нешто у обитељи Неце кројача, што се мора приповедити. Нецина Јованка оставила мужа, па дошла оцу и матери. Она је код куће навикла добром животу, па док јој је муж у Т. био, дотле никад боље; али у И. богме није доспело ни два пут у недељи на кување, а то је лепу Јованку кројачеву веома растужило. Почела је с дана на дан да опада, да слаби, и на послетку се реши, да остави Јефту, па да се врати својим родитељима. Деце није имала, а осећала је, да је Јефту само у Т. могла љубити. И. је место учитељске патње и невоље, а љубав не може становати са невољом под једним кровом. Јефта Ижичић је још неко време остао у И. ал су и њему освитали све црњи дани. Није се могао дуго скрасити онде. Које невоља, које туга за Јованком наведе га, да и он остави своју штацију, па је отишао у свет, — никоме није ни казао, а ваљ'да ни сам није знао, куда ће? Јованка никада није чула ни гласа о њему! Јованчина мати мало што није свиснула од туге и чуда, кад је видела своју кћер, како изгледа. Као да су је гуштери понили. Они румени, округли образи, које је она неговала са највећом бригом материнском, — сад су бледи и уве и. Оне ватрене црне очи чисто се погасиле; једва по гдекоја варница севне из њих. Матери је страхота било погледати ћерку своју, како се ужасно прерушила. Невоља је највећа болест за човека, — ал је нега материна опет најбољи мелем. Јованка се брзо почела опорављати под негом материном. У кући родитељској на брзо се почела осећати, као оно за време девовања свога. Мати јој није давала ништа, да ради, већ јој је само угађала, не би ли повратила ћерци својој ону пређашњу свежину и лепоту. Кад би јој код куће било дуго звреме, онда би отишла попиној матери на диван, а ова ју је од детињства увек пазила. Да је на њену било, — сад би Јованка била т-ска попадија. Е, ал покојни Стева месар је био друге памети. Дође и поп Илија кући с пута, па чим се мало одморио и чуо, шта се све догодило у селу, док је он био на путу, одмах зовне Перу звонара, па га пошље грку Спири, Јови берберу, Неци кројачу и ђођи опанчару, да их

позове за сутра дан к њему на ужину. Ови се зачуде томе позиву, па, да нису познавали Перу звонара, би мислиш, да овај збија шалу с њима. Ал опет, — ко би се и смео шалити са поповом речи! Забораве, шта је оно било у грковом дућану због путних трошкова депутације, па оду грку, да чују, зна ли овај, — шта ће то рећи, да попа њих позива на ужину ? Грк је премишљао и премишљао; а на послетку нађе, да се попа морао покајати, па је сада рад, да изглади целу ствар. Годило му је што се попа к њему приближује, па је већ почео и о томе размишљати, како ће удесити са попом, да се њему из црквене благајнице поврати на путовање депутације предујмљени новац, јер је видео, да другим путем неће доћи до њега. Сутра дан у подне ето сва четир госта у свечаном оделу попи на ужину. ГЈоп Илија их дочека озбиљно, па им саопшти, да се он жели измирити са свима људима у општини, и од селе са свима живети у љубави. За то је ето њих, као најотменије, и позвао к себи, да их у знак те његове добре жеље почасти, а што је до сад било, то и битисало! Гости се уљудно поклоне, а попа се рукује са свима редомСад се донесе шљивовица, она стара попина шљивовица, што је некад .... ех, манимо се тога! Та то је било, па и битисало! Поп Илија наздрави најпре грку Спири, па онда другом, па трећем и четвртом. Шљивовица — не може бити боља! Болан да се лечиш њоме! А поп-Илија је ни мало не штеди, него точи једну за другом. Гости се већ мало загрејали били, кад се јавило, да изволе у другу собу. Сто је необично постављен. ђођа опанчар му се чисто не сме да приближи. Посуђе господско, убруси на тањирима бели, као снег. На сред стола огромна кита цвећа, прекрилила скоро полак стола. Крај сваког тањира и по две боце вина, у једној жуто, као дукат, а У ДРУ Г0 Ј Црно- Попови гости нису видели још никада тако дивно постављена стола. Али — на што су оне наочари у сваком тањиру ? — Хајде, што су их метили попиној матери; она је стара жена, па не би могла извадити свој залогај из чиније без њих, — ал шта ће остали с њима, кад — хвала богу сви добро виде ?