Стражилово

1189

Сви стоје већ око стола, али пре, него што ће се сести, рећи ће поп Илија: — Био сам пе давно у Бечу код нашег спахије на ужини, где сам видео обичаје велике господе, па хоћу и сам некоје од тих да заведем. Први је обичај, да сви гости натакну наочаре при ужини, па сам још онај дан купио педесет комада. За тим подигне са свим озбиљно наочаре из свог таљира, натакне их, па седне за сто. Нико није приметио, да нема стакла у њима. И поп-Илијина мати је учинила то исто, не по господском, него по своме свакидањем обичају. — Изволите — рече поп Илија. ■ Гости се збунили, не смеду да погледају један на другога, него — дај и они, натакни наочаре. Бог те пита, какво је било стакло на наочарима! Кад поседаше, — један окренио главу на десно, други на лево; један подигао главу, други упрво брадом у прса, па се ускосирио, да преко наочари види, је л му капшка у тањиру? Сад опет изере вратом, као патке, кад кобац прелети преко њих. И то је тако трајало до краја ужине. Ужина Јест била господска, али кад устадоше од стола, гости обневидели, па се хватају један за другога. Очи им набрекле, да искоче. Захвале се на части, па хајд' сваки својој кући, не са оним веселим расположењем,. са којим се обично разилазе поп-Илијини гости, него тихо, ћутећки, замишљено. Сутра дан је опет било гостију код попИлије, али све сама господа. Натарош, кад је ишао са ужине, сврати се у грков дућан неким послом својим. — А, на здравље, на здравље, господине предусрете га грк учтиво. — Како вас је частио господин попа? —- Добро, да не може бити боље! — А, јест, јест; и нас је јуче почастио, само тако може бити. — Није бадава био шест недеља одсутан, ал данас је накрмљено оно, што се за то време није уживало. — Верујем, верујем, господине; само да није узео у обичај од велике господе оне наочаре! Натарош се стане слатко смејаги, а гркСпири севне нешто у глави.

1190

— Дакле, само да није узео наочаре, је л те? — питаће натарош, и опет удари у смеј. Грк Спира климне само један пут два главом, па зачуђено гледи у натароша. — Е, нас није частио са наочарима. Грк-Спири сад постане све јасно. Дакле попа је и опет терао с њиме спрдњу. Истом што оде натарош, а ето Неце кројача. — Но, ти, комедијашу, кад ћеш опет твоме милом попи на ручак? — предусрете га грк поругљиво. — Онда, кад и ти — одговори Неца кројач. — Онда, кад и ја? . . . Ја му нећу више прекорачити прага! — Док те не позове. — Са мном неће више збијати шалу и правити наказу од мене! — А шта те је опет увредио ? — Господски обичаји, наочари, — одговори грк бекељећи се. — Ваљ'да су господа пала с крушке, да заводе такве сметењачке обичаје. Мало, што нисам вид изгубио. — А шта ја знам? Ја нисам никада јео из једне чиније са господом. Мени је могао и кошницу натаћи на главу. Ал ти се правиш увек мудар, па што си се помајмунио? Неца као да баш није примио за увреду ту попину шалу. — Ја ти само толико кажем, Нецо, да му је то последња са мном! — Марим ја — одговори Неца, па слегне рамени. Сад је већ цело село знало, како је попа насадио своје госте, па чим се ко сретне са којим од ових, не може проћи, да га не запита: — кад ћеш на ужину попи ? Поп Илија није ни тражио друго. Он је само хтео, да своје противнике направи смешним пред људима, а то је и постигао. Грк Спира није смео више ни зуба обелити, а камо ли наговарати кога, да тужи поп-Илију. Није спомињао више ни предујмљене путне трошкове, само да не би дао повода, да га ко запита, кад ће попи на ужину? Људи се прилагодили свему, што год је поп Илија чинио, а овај је и даље терао своје. Кога је хтео, оног је призивао к себи, а са осталима је само онда имао посла, кад је то званична дужност му изискивала, и кад су му бир доносили. После материне смрти остао је сам самцит. Каа. је у коме послу требало женске главе, онда

ОТРАЖИЛОВО. БР. 38.