Стражилово

ст

БРОЈ 39.

У НОВОМ САДУ 26, СЕПТЕМБРА 1885.

ГОД. I.

У БОЛИЈЕСТИ.

I.

оћ дубока тиха влада, Са мном бди сам жижак мали. Мени опет расте нада, Стају срца бурни вали. У криоду слатка мира Љубу мени сан кријепи; Срећа опет срце дира Стани срце моје, стрепи. Скамени се и не диши, Пази ове златне часе, Сваки часак нек је тиши, Лебди да се не угасе. Сваки час јој здравља носи, Иоврће се наше миље; Нада топле сузе роси Па те часе благосиље. II. Срећа ме је одњихала, Љубимац сам њезин био, Уза-ме је будна стала Кад бих се ја нахвалио! На врхунац свој ме попе, ђе престају чечје жеље, ђе с' у пуном срцу топе, ђе царује свеђ' весеље. Отолен ми сада каже Понор црна страшна јада, Добро моје да је драже А живља ми вјера, нада. Ах, кчко су младе, чиле, Каква им се снага буди ; Ерила своја снажна криле Мир се мојој души нуди.

III.

Души није ночивала Немар, покој и тишину Никад није познавала Од како јој сунце сину. И ако је ведро, тихо На пучини недогледа, Мрнар смртно трудан био На очи му сан не с'једа. Иза црних, страшних часа Кад жја море разјарено, Не долазе часи ласа Лас је добро утопљено. Тер на крилма живе вјере А у пратњи добрих ђела Куд милост и правда мјере Хитро креће дугаа врела. IV. ђететом сам још слушао Да цијела васиона Чудотворца нема као Светог оца Спиридона. Већ је душа лака пала Пред ћивот му светих моћи, И њежна се суза шјала Ко б' исказо њене моћи! У молитви завјет плије Какав љубав тек покреће, Њену силу не умије Чечји језик да изрече. Па ми нада шири крила, Моје небо све ведрије Зар да спречи каква сила Жарко сунце да не грије!