Стражилово

1219

СТРАЖИЛ ОВО. БР. 39.

1220

У. Са цвијетнога острова, Са тадаса сињег мора, Лети брижно про долова И врлети сродних гора. У високој голој греди Црквица је пуна мира А испосник ту сиједи Бројанице свеђ' пребира. Ха, ево ме у Острогу Код светога Василија, Угодник је вељи Богу, У Срба га већег није. Он чудеса дивна чини Кога он још не ућеши? Ха, ено га на висини ђе ми боној љуби спјеши!

НРВ.И п ПРИПОВЕТКА ^ЈрРЖе знам колико је управо часова било, али беше дубоко у ноћ зашло, а нас мр* • /г неколицина, који се оесмо искупили код свога доброг пријатеља и старога познаника Симе Главоње, још једнако седесмо искупљени око чашице. Беше јесења, мрачна ноћ. На пољу је звиждао ветар, а киша је ударала, ношена ветром, о стакла на прозорима. Таман ноћ за пријатељске састанке: дуга као летњи дан, а у овакој прилици кратка као пролетње вече. 0 чему ли се ту није приповедало? На послетку се, ради разноликости, прешло и на поједине догађаје из живота — и каквих ти ту занимљивих догађаја није приповедано! „Ех, кад је тако!" —рече судија, матори, неожењени бећар — „онда ћете ми допустити, да вам приповедим, како сам добио у животу први пољубац од женске" Сви ућутасмо. Изненађење беше опште, пошто смо га познавали кац човека, у опште несретна за икакве љубавне сцене: ваљало је само погледати његове пуне, црвене образе и огроман трбух а поред тога његов одвојен живот од људи у опште а од женског света нарочито. Сви дакле беху изненађени, на свачијем лицу као да стајаше написано: гле! шта ли ће то сад да буде?... „Еле, господо моја!" — започе приповедач своју приповетку. — „Ј1ета 18 . . бејах преме-

VI. Срце ми је чисто, чило, Силе су му неизмјерне .... У молитву све се слило Душе мирне ал' чемерне. А вишњи је правда жива, Милост му је десна рука, Свемоћ му нам навјешћива Пој тичица, громна хука. Па ми расте, па се снажи Ш часа на час зор-уздање: Нека сумња стан не тражи У лиснато јавор-грање. Хеј уздање моје живо, Ништ' од тебе није веће; Само што је — што бих скриво Величина моје среће! Т.

) Љ У Б А Ц. Ж. Ј. ИЛИЈЋА. штен са службом у варошнцу Н. Тада добих и класу. Од писара друге класе постадох писар прве — а то много значи. Та није шала! 20 талира годишње повишице. Еле, како тако, био сам, као и сада, истина, неожењен, али имађах сироту мајку а и сестре, које су на мене изгледале. Варошица Н. и ако је мала, али лежи у живописној околини; ту сам много сретних, али и жалосних успомена оставио: ту сам и сестре разудао, али и мајку сахранио, па сам ту добио, као што вам ма >о час напоменух, и први пољубац. Варош беше опкољена брдима и шумом баш као што сам могао пожелети: ту сам могао до миле воље тумарати усамљен по брдима и шуми а да ми моје ходање и тумарање нико не прати, ван славуј својом песмицом. На једноме пропланку — ту у околини — налазаше се извор: вода у њему беше чиста као суза а ладна као лед. Ту сам често долазио. Једно вече бејах се дуго верао по шуми, па уморан и малаксао дођох на извор, ту легох да се одморим па случајно и заспах. Кад сам се пробудио: месец светљаше озго а звезде окитиле небо. Шга сам знао радити? Дигох се те се умих на извору и напих оне свеже воде и тек што се спремах да направим цигару а у исти мах неки ладан ветрић пирну а небо покрише густи облаци: месец и звезде исчезоше, наступи помрчина. Нисам имао шта