Стражилово

1245

СТРАЖИЛОВО. БР. 39.

1246

биле поједине партије, ,и ви онда нисте израдили ништа потпуног. Жзрадите пак поједине партије, које знате, те ћете онда имати и што доброг. „Особито вам саветујем, да се чувате соаствених великих проналазака; јер том се приликом хоће да истакне и гледиште, а то је ретко зрело у младих људи. За тим, карактери и гледишта одељују се од песника као његова својства, те му одузимају бујност и богатство за даље деловање. Па онда, колико се времена не траћи тиме, што се мора вазда измишљавати, удешавати, плести а нико нам неће то у рабош уписати, претпостаиљајући још, да ћемо у сваком погледу дело и довршити. „При предмету пак, који са стране добијемо, све

Г Л А 0 Н Ж К, (Прослава педесетгодншњице књпжевног рада Ђ. МалетиЈ.а и М. Бана.) 8. септембра о. г. би.ча је у Београду ретка светковина: прослава 50-годиигњице књижевног рада редовних чланова српскога ученог друштва Ђ. Малетића и М. Бана. Светковину ту приредило је Српско учено друштво у дворани велике школе. Дворана је била искићена, На виду су висиле једна према другој слике обојице јубилара окићене лавровим венцима. У 10 сахата пре подне отворио је свечани састанак Владимир Јовановић и ув одобрење скупа иваслао је члаиове ученог друштва Јована Ђорђевића и М. Вујића, да јубиларе позову у седницу. Дочекани усклицима „живили" заувму јубилари за њих одређена места. Председник Владимир Јовановић повдраии их стојећки јевгровитом беседом. После тог говора попе се на говорницу г. Св. Вулонић. У кратким потезима нацртао је књижеван рад Ђорђа Малетића, и изнео податке о животу му. Говор му је био хладан, сухопаран, одмерен. Видило се, да оно што говори, да говори тек по некој дужности, а да не потиче из пијетета према јубилара, који му је дуго времена учитељем био. Са свпм друкчије, одушевљеније, заношљиво говорио је секретар ученог друштва Ј о ван Бошковић о животу јубилара М. Бана и његмвом 50-годишњем књижевном раду. То је био прави академски говор, који се одликовао топлином осећаја, а језгровитошћу мисли и узвишеношћу назора. За тим говором, којије примљен бурним допадањем, поздравио је ректор велике школе К. Алковић Матију Бана, као некадањег проФесора лицејског, а управитељ београдске велике гимназије Г Б. К озарац Ђ. Малетића, као некадашњег проФесора и директора велике гимназије београдске. На те све повдраве одговорио је најпре Ђ. Малетић у лепој беседи, захваљујући се речима, пуним топлих осећаја, на почасти, која му се указала. Био је тронут, па је и друге дирнуо и сузе им на очи натерао. Иза њега захвачно се Матија Бан на лепој светковини, која се тако сјајно приредила у почаст њему и другу му свечарстку Говор му је био вештачки удешен и ораторским Фигурама искићен, те је учинио велика утиска на слушаоце. За тим је завршена у 2 сахата светковина у великој школи и настављена је други дан 9. септембра у

је друкче и лакше. Догађаји и карактери су већ ту, и песник има само да целину оживи. При том и чува своју бујност, јер има мало да дода од свога; а не губи се толико ни времена ни снаге, јер несник има само да се труди око израде. Шта више, саветујем вам такве ствари, које су већ обрађене. Колико пута није већ Ифигенија нанисана, а ипак је свака друкча; јер сваки гледи и удешава ствар друкче, по свом начину. „Све велико оставите пак за сада иа страну. Доста сте тежили и доста сте се отимали, време је, да дођете и до радовања у животу а најбоље средство к том је баш обрађивање малих предмета." 3 сахата после подне на „Бановцу", бановом летњиковцу бливу Београда. Пут до тих банових дворова био је искићен иародним тробојним заставама. Гости су дочекивани пуцањем прангија и свирком. Светковина је отворена говором кмета, који је у име општине жарковачке, камо спада и летњиковац банов, поздравио простим речима али онако од срца слављеника и у име општине предао му лепо израђене гусле јаворове окићене венцем лавровим. За тим су згодним и заиста лепим говорима, пуних полета и лепих мисли поздравили јубиларе: Адолфо Вебер, у име „југословенске академије внаности и уметности" у Загребу, Ј осиф Кнајвл, владин повереник ва народно позориште у Загребу, у име „земаљског казалишта"; А. Хаџић, у име „Матлце Српске" и „Српског народног поворишта" у Новоме Саду; Савка Суботићка у име Српкиња с оне стране Саве и још неки други. Оба јубивара била су тим говорима дирнута до суаа и на сваки поздрав одговорили су лепим отпобдравима. Иза тога прочитао је секретар ученог друшгва Јован Бошковић силне писмене и телеграфеке повдраве, који су стигли са равличитих страна. Први део светковине вавршио је Милош Цветић глумац, који је од своје добре воље лепо декламовао песму Ђ. Малетића: „Сватове," После тога био је банкет, на коме је било до 300 особа. На банкету су ивговорене многе лепе здравице, од којих се нарочито одликовала здравица Јов ан а Ристића, који је са вишег, државничко гледишта раввио потребу мудре ваједнице између Срба и Хрвата, и у то име напио лепој слози та два братска племена. За време банкета певало је београдско певачко друштво све лепших од лепших песама, а свирао је свирачки вбор поворишни. Песма, свирка и здравице произвеле су нијвеће весеље, тако, да је та светковина трајала до после по ноћи. После банкета млађи свет скочио је на ноге лагане, па је играо на ивменце коло и друге народне игре. Свак ти је то био добре воље и отишао је кући весео и вадовољан, носећи собом најлепше успомене са те заиста лепе и ретке светковине у нас. Цвет српске београдске интелигенције, све, што је внаменито по роду, по стању и положају своме у Београду, било је заступљено на тој светковини, па је у толико више падало у очи, што управа кр. српског народног поворишта