Стражилово

СТРАЖИОВО

№« НОУ1?

УРЕђУЈЕ МИЛАН САБИћ.

БРОЈ 40.

У НОВОМ САДУ 3. О Т О Б Р А 1885,

ГОД. I.

УСПОМЕНА.

ме јој је Изабела Рајнер, а у Сомбор се доселила из Пожуна. — То је било све, што сам чула, кад сам први пут запитала за њу. Била је већ у велико времешна жена, али се по лику, а и по држању јој, могло видети, да је морала бити необично лепа. Виђала сам је готово сваки дан, јер је становала у кући са мојом другарицом Софијом, којој сам ја често одлазила. Кад и кад нас је код Софије било по петшест приправница заједно, јер је у Софијине газдарице била врло лепа башта, у којој смо ми заједнички училе. За иас је гђа Изабела била необична, готово загонетиа појава. Иит' је њој ко долазио, нит' је она куд ишла. Осим Софијине газдарице и осталих укућана и нас неколико приправница, у свом Сомбору није позвавала никог. Бадава смо се трудиле, да о њој што дознамо. Хтеле смо, да се њоме упознамо, ал она нас је очевидно избегавала. Више пута смо је затекле у башти са лајпцишким илустрованим новинама у руци; ал чим би нас уочила, дигла би се, поздравила би нас врло љубазно, па би онда отишла у своју собу, и тога дана не би је више видели. ћутљива је била и према газдарици, којој је одлазила само онда, кад је требало да плати станарину. Ал и тада би код ње седила тек само толико, да се не огреши о учтивост. На тај начин дакле нисмо могли дознати ништа Остаде нам само један извор: девојка, која ју је нослуживала. Договорисмо се, да је узмемо под најстрожији испит. Па тако је и било. Но и ово, што

ПРИПОВЕТКА ИЗ ЖИВОТА. НАПИСАЛА МИЛЕВА СИМИЋА. „Ете капп1' 1сћ, аГе чсаг те (Не 1ЛНе 8сћ1апк, ипД 1ћг 81о1и \уаг ПпзећиШ; ћеггКсћег ћак 8а1ото кете ^ееећп." воеЛе.. смо од ње чуле, није могло задовољити нашу радозналост. Готово ми је смешно, кад се сетим тог тренутка. Скуписмо се све око ње, и пазисмо готово на сваки њеп миг тако, као да нам будућност зависи од оног што она казује. А тако нам је мало умела да каже: „То вам је ванредно добра душа. Етојаје служим већ готово по године, на још ме никад није ружно ни погледала, а камо л' накарала." „Па можда ти ниси ни заслужила, да те кара." Рекох јој ја „Није, верујте; мени се чини, све да сам и заслужила, не би ме накарала, јер она не уме никоме ружне рећи. Па видите како је скромна, а мора да је здраво богата. Ето, ја баш идем по отменим кућама, ал тако лепа рубља, као у ње, нисам видила ни у кога. Ја вам кажем, да вез и она силна чипка, којом је искићено њено рубље, блага вреди. Не знам само што се не одева лепше, већ носи једну те једну хаљину. А најпосле и шта ће јој, кад никуд не иде." „А што неће никуда да иде?" Запитаће једна из нашег друштва. „То вам не умем рећи. Ал биће да има нека особита узрока; јер ја сам јој већ неколико пута казивала, да иде у шетњу, а она само одмахне руком. Неки дан јој опет рекох да иде, а она ми рече, — баш знам од речи до речи шта ми је казала: „Неној ми, дете моје, никад више спомињати, да идем куда. Не марим ти ја за шетњу. А све и кад бих марила, мени млоги ход шкоди; а за малу шетњу добра ни је и ова башта." „А јеси ли је кад запитала, зашто нијеузела стан гдс на пијаци, већ у овом удаљеном