Стражилово

1251

СТРАЖИЛОВО. БР. 40.

1252

сокачићу — кад велиш, да знаш, да је богата?" Питасмо даље. „Да како. Ал она ми рече, да воле башту, а овде је, вели, и јефтинији стан; јер она тек неће да призна, да је богата " и 11а можда и није." „Није да. Да од куд би имала сребром опточено огледало и чешљеве од слонове кости. Е сад реците и сами, имају ли тих ствари и сиромашнији људи?" „Па можда је она све то добила од кога на поклон." „До душе и то може бити. Ал знате ли ви, да она сваке суботе готово форинту изда просијацима. Шта мислите, форинту! Зар тако деле сиромаси ? Па ево још нешто да вам кажем, н. пр. она још никад пред-а-мном није отворила свога ормана, већ кад год јој што затреба из ормана, а она ме ма куд пошаље; а ако сам ја у мањој соби, она ће од велике закључати врата, а ја тек чујем, како орман дваред шкрипне. Него се она ваљда боји, да ја не видим њено благо. Можда мисли, кад би ја коме што рекла, могли би је похарати." Ми се на ово последње насмејасмо. „Немојте се смејати, ја вам само толико кажем, да она све нешто крије, и да не ћути бадава. Ал само да је мени знати, баш онако заправо, ко је она, волела бих, нег бог зна шта." „Тако и ми велимо." Рекох јој ја. „Па што је ви не питате?" „Бог с тобом, Марице, а ко би још то учинио; па ти видиш, да она неће да говори ни оно, што би требало." „А је л' која од госпођица гонорила кад с њом?" „Није." „То ми је чудо! Како се с вама не разговара, кад ми је ономад рекла, да воле кад ви певате." „Па што онда не остане с нама у башти, па би јој певале колко хоће?" .„И сама сам је то запитала, ал она вели: лепше се чује из далека." „Па шта ради она, кад је увек сама?" „Плете, а понајвише чита." „Има ли млого књига?" „Још те колико, и књига и новина. У једном сандучету су све нове, па оне, што нису укорене, нису ни расечене." „Купујеш ли јој ти те књиге?" „Не. Те је, вели она, све донела из Пожуна." „Дакле је и теби рекда, да је из Пожуна?"

„Јесте. Ал она силна писма, гато их добија, пе долазе из Пожуна." „А од куд ти то знаш?" „Кад сам једаред чистила собу, нашла сам па патосу две-три коверте, које је <?на бацила, па сам их однела кући; јер, знате, мој брат купи марке. Па кад је скидао марке, а он ми рече, да се на маркама може прочитати, од куда је писмо." „Но, па шта је било написано на тим маркама?" Упитасмо све готово у један мах. „Е, бога ми, то сам заборавила. Само знам, да није Пожун, јер сам се томе још онда чудила. Рекох: гле, она каже, да је из Пожуна, а овамо писма добија из — — —, па већ онда кажем, знате, ту варош, што је била на маркама, и онда сам је знала, а сад, као у пркос, не може да ми падне на памет." „А је л' твој брат упамтио?" „То може бити. Јер, знате, што тај има главу, то је реткост." „Но кад већ има тако ретку главу", рече Софија, „онда га запитај; па запиши, да не би опет заборавила. „Хоћу, с драге воље. Ал, је-лте," дода улагујући се, „ако ви што за њу дознате, хоћете л' и мени рећи?" „Разуме се; само ти гледај за чим си." И с тим се испит за тај дан свршио. С\тра дан смо је жељно чекале, да чујемо, гата је, ал ње нема као у пркос. Било нам је већ дуго чекати, јер тај дан нам је ваљало млого учити и писати и тако се кренемо кући. На путу спазисмо Марицу, где трчи неким журним послом. Почесмо јој јога из далека махати марамама да стане. Ал она. ма да из скромности можда није хтела да призна, да је и она ретке главе, као и брат јој, досетила се, гата смо ми хтеле. Ал пошто није имала каде, да присгане с нама у разговор, викну нам само од преко: „Лајпциг", и као без душе отрча даље. Ми смо у кору прснуле у смеј, јер они што су пролази.ш крај нас, чудновато су гледали час на нас а час на Марицу, и носледњој тешко да би дали сведоџбу о „реткој глави." Неки нас чак запиташе, шта то значи. Једна од нас одговори на брзу руку нешто, што би се на то могло применути, и ми се упутисмо даље, разговарајући о новини, коју смо тог тренутка дознале од Марице. * ❖ $