Стражилово

1253

1254

Било је једне суботе, када смо нас неколико принравнвца, изишав из цркве после вечерња, застале у порти, разговарајући, куда би ишле, да прекратимо време. За сутра није било задатака. Недеља је. Најпосле сложисмо се, да одемо к Софији. Тамо смо биле најслободније. Софијина газдарица била је још млада, а врло весела жена, која је често и сама пристајала уз нашу ђачку шалу и лакрдије; а осим тога увек би нас почастила са укуваним воћем, кога је толико наспремала, да смо га чак и лети доби јале. А, бога ми, нама приправницама је то увек добро дошло. ђаци су ђаци, били мушкарци биле девојке, кад су у страном свету, увек су при добром апетиту Одосмо дакле Софији. И писмо се превариле. Носле две три отпеване песме, већ се шаренио чаршав па столу, а тај је увек био нретходник стаклене чиније са укуваним воћем. За време ужине — као и обично — разговарале смо о гђи Изабели. „Гле", рече Софија, „прозори су јој отворени, а то је знак да је она у башти." „Па хајдмо у башту", рече једна из друштва, „можда ће нам поћи за руком, да је певање задржи у нашој близини." „Право велиш," приметим ја, „и тако се недавно изразила, да воле, кад ми певамо." По том је узмем под руку и ми пођосмо, а за нама се упутише и остале. Погодиле смо. Госпођу Рајнерку затекосмо у башти. Седила је на свом омиљеном месту у сеници на малој клупи, коју су од бусења начиниле наше приправничке руке. Као да је сад гледам. Уз њу се привила хаљина угасито пепељасте боје, обрубљена црном кадифом. А испод црне чипкасте мараме провиривале су јој сребрнасте в.таси. У рукама, које су свакад биле скривене под црним свиле ним рукавицама без прстију, држала је, као обично, лајпцишке илустроване новиие. Није нас уочила, с тога је из прикрајка могосмо гледати до миле воље. Не сећам се да сам икада видела пријатније и лепше жене у тим годинама. Да није на глави седине, готово би човек помислио е на клупи седи каква млада жена. На лику јој нема ни једне боре, а белоћи и оним руменим уснама, могла би позавидити млога девојчица. А шта да речем о оку и погледу јој — видела сам га на мученичком лику једне класичне мадоне. Дуго смо је гледале, разговарајући тихо о н>ој. Ео је, одвуда ли је? Јел' била удата па

је крије удовички вео, ил је можда каква уседелица? За што се крије одсвета? Лежи л' јој можда на души какав тежак грех, кад је увек тако озбиљна и тужна? Мисли ли можда, да ће тај грех откајати, ако буде дарежљива према сиротињи те с тога толико дели просијацима и бог зна докле би тако размишљале, да једна од нас не рече, да нас је она опазила. Мислиле смо већ да ће остати у башти, те се већ почесмо договарати, шта да певамо, кад уједаред видесмо, где она савија новине, диже се и пође према нама. Прошав крај нас поздрави нас љубазно као увек, и упути се баштенским вратима. Гледале смо за њом. И ход јој је био необичан. Поношљив, достојанствен а лак, мислиш, не додирује ногом земљу. Чим је изгубисмо из вида, упутисмо се сеници из које је она изашла, и поседасмо како је која могла. Мени некако допаде место на бусенској клупи. Таман се хтедох спустити, кад се Софија хитро саже иза мојих леђа, а по том диже нешто бело у вис. „Пст", рече тихо, готово не чујно, „нашла сам нешто врло важно, ово ће нам можда послужити као грађа за биографију гђе Изабеле." Ми на мах заћутасмо, ал за мало па разне примедбе о превари падаху на Софију као киша. „Та не будалите", рече нам она, „у мојој руци је марама гђе Изабеле, сад још ако је на •њој н Ј везено име" — „И цела њена биографија", упаде у реч Даринка, „знаћемо све." „Знаћемо више него што смо знале до сад," одирати јој Софија мало срдито. „Остави твоју шалу за други пут, а сад да развијемо мар шу. * „Та не слушајте," задиркивала је Даринка даље, „извукла је једној од нас из џепа мараму, па се сад прави важна." „Је ли имала која од вас у џепу мараму од свилена батиста?" Запитаће Софија. „Није", кликну наш кор. „Ал да, и та, што је у твојој руци није од свилена батиста," зачу се Дарин соло, „и то је истина." „Нећу више ништа да говорим, ево уверите се саме." Рече Софија, и по том нам разви мараму. Била је то фина, префина марамица од свилена батиста, порубљена широким порубом, у једном ћошку била су вештом руком извезена немачка писмена Ј. Сг., а над овим племићка круна. Док је марама. ишла од руке до руке,