Стражилово

СТРАЖИЈОВО

тк

УРЕђУЈЕ МИЛАН ОАВИћ.

БРОЈ 43,

У.ИОВОМ САДУ 24. 01?Т0БРА 1885.

ГОД. I.

МЛАДИ МРНАР.

(в А Л А Д А.)

ам на крили, посред ноћи, Мрнар млади санак снива, Од мјесеца обасјана Будна глава му почива. Свуд је силно море тихо, Али момку санак није: Јуче мајку он остави На већ у сну сузе лије. Негда ј' снивб бурна мора, Ту — мишљапхе — биће раја! Али данас чезне само За покојем завичаја. И у санку у немирном Иште спомен родног жала; Ал обзорје свуд је пусто, Свуд је покој изнад вала. Обзорје је свуда пусто, Али момак нешто чује, Чује неки танки гласак, НГто се њему приближује. Мисли момак: ко се њега Посред мора сјећа саде? Ох! мајчини то су гласи, Што му тјеше љуте јаде. Мајку чује и сестрицу И вечерње свето звоно; Ои се тјеши, он је весо, Он смирује срце ббно. Блажен слуша; ал с таласа Убтаде му слика мила; К њему оде, па му тако Номорчица збори вила:

„Ох, залуду, момче, слушаш, Тебе младо срце бара; Није оно, момче, пјесма, Што ти пјева мајка стара; „Н'јесу оно, што ти чујеш, Твој' домаћи знани гласи; То је наша пјесма лака Што се шири по таласи; „А што чујеш на сумраку То вечерње свето звоно, Што те зове да се молиш, Да утјешиш срце боно, „То су морске б'јеле шкољке, Ми с' играмо с њима виле. Бл'једо д'јете, ми смо тебе Љуто данас превариле! „Та не плачи, та не плачи, Још ти може добра бити; Хоћеш ли се својој мајци, Својој кући повратити? „Хоћеш ли се, млади момче, Нагледати тихог раја? К мени дођи да т' однесем Там' у крило завичаја!" Једва момак р'јечи чуо, Брзо к вили скокну таде ... Оде санак: у вал црни Тужно д'јете доље паде! * * Сунце сјаје; једно тјело Посред пуста мора плива; Модри вал му косу глади, Бл'једо лице му умива.